ČUVENI glumac nekadašnje Jugoslavije, ali i svih država koje su nastale na njenom pepelu, sve traženiji u Holivudu, Rade Šerbedžija ovih dana snima u Vojvodini, pored Tise. U debitantskom ostvarenju Đorđa Balaševića, „Kao rani mraz“, Šerbedžija će igrati ulogu starog Vase Ladačkog, junaka čuvene pesme koji će uskoro oživeti i na filmskom platnu.

– Đorđe kaže da igram sredovečnog Vasu, valjda da se ne pomisli da sam i ja star kada igram ulogu straca, koji se vraća posle celog života i pređenog puta. To je jako lepa priča, revizija njegove poznate pesme. Vasa se jednog dana vraća kući, gde se Mala Vidra udala, jer je mislila da je umro… Ima tu nečega kao u „Sjaju u travi“, opisuje se jedna bol prve, prave ljubavi koja je ostala platonska, nikada ostvarena.

* Da li vam prija filmski povratak u Vojvodinu i promena tempa od brzog Holivuda do mira u ravnici i Tisi?

– Divno je. Sve ovo me seća na ravnicu u kojoj sam odrastao, Vinkovce i Slavoniju. U Subotici sam osamdesetih mnogo vremena provodio radio sam u KPGT-u sa Ljubišom Ristićem. Ceo taj deo Vojvodine mi znači. Ravnica ima neku fantastičnu energiju, koja ne može da vas ostavi ravnodušnim.

* Da li tog duha ravnice ima i u scenariju?
– Naravno. Aposolutno je divan scenario. Đorđe ga je lepo napisao, gotovo da je ceo rediteljski posao uradio na papiru, jer je sve što glumcu treba stavio u didaskalije, nikada nisam video preciznije upute glumcima kako da odigraju svoj karakter.

* Koliko je zahtevna vaša uloga?

– Nimalo. Nikada lakšu ulogu nisam igrao, jer je Vasa Ladački jedan od mojih omiljenih junaka, to je jedna od meni omiljenih pesama, a Đorđe je, svojim šarmom i poetikom, jedan od meni najdražih kantautora i pesnika. Možda je čak i najoriginalniji kod nas. Zatim, kafana mi nije strana, ceo život, priča, ljubavna, takođe mi je bliska… Tako da ne treba mnogo da glumim, a posedujem i lice, oprostite ako sam neskroman, kojim sam zaslužio da odigram Vasu.

* Pesma je obeležila jedan period u životima ljudi koji su nekada bili u istoj državi. Da li imate utisak da i danas Vasa Ladački ima fanove u bivšim jugoslovenskim republikama?

– Kao što već mnogi filmovi povezuju, emotivno, te prostore, i Vasa će dodatno doprineti da se sve još malo poveže. Njegova popularnost sigurno nije opala, baš suprotno. Mislim da je dobro da dolazi do povezivanja i trenutka kada će narodi početi da žive kao dobre komšije koje se poznaju
i slični su po mentalitetu, istoriji, pesmama. Valjda ćemo uspeti da isplivamo i zaboravimo sve primitivizme koje smo morali da preživljavamo ranjavajući jedni druge. To vreme povezivanja polako dolazi i mislim da je „Kao rani mraz“ upravo na toj liniji svojom emotivnošću, a i autor filma Đorđe Balašević je svojim stavom u zlim vremenima pokazao dobrotu i ljubav prema svim narodima sa ovih prostora. Upravo je on probijao granice i ostao hrabar, makar i po cenu da izgubi deo obožavalaca.

* Prvi put zajedno radite. Kako je došlo do saradnje?

– Đole je pre godinu i po dana došao na moj koncert u „Dom sindikata“ sa scenariom u ruci. Izašao je ne scenu i ponudio mi ulogu na sceni, pred publikom, tu smo otpevali pesmu i dogovor je bio sklopljen.

* Kakav je Balašević reditelj?

– Radio sam sa mnogim sjajnim rediteljima, a Balšević, iako snima prvi film, ne može se nazvati početnikom, jer „ima oko“. Način na koji posmatra scenu i likove, osećaj za ritam, realnost, već ga svrstavaju u reditelje. Đole je mudar čovek i iskusan, nije samo u pesmama, uvek ga je zanimalo sve. Piše romane, pesme, glumi, peva…

* Sve to pomalo podeseća na vas, zar ne?

– Ima neke srodnosti u našim dušama, ali nemamo talenta za slikanje, ni jedan ni drugi.

* Radili ste na slovenačkom, makedonskom, hrvatskom, srpskom, grčkom i engleskom… Koliko je naporno povezivati jednu rasparčanu zemlju?

– Voleo sam sve različitosti i narode te zemlje, pripadao sam tom prostoru i kada je bio jedinstven i kada se raspao, i nikada mi nije bilo teško da glumim na svim tim, meni bliskim, jezicima, bez obzira i na neke različitosti. Svi koji su imali izrazitu jugoslovensku orijentaciju, ne u političkom smislu već emotivnom, povezivali su se bez obzira na događaje. Danas je ponovo došlo vreme da se takve emocije prepoznaju u svim sredinama i sada sam veoma prisutan na svim tim prostorima. Ne prizivam Jugoslaviju, ne treba je ponovo praviti, ali treba povezivati ljudE koji su slični i koji se u suštini najbolje razumeju.

SLIKANjE

– KADA dođem na Balkan, najviše mi smeta što me stalno presereću i hoće da se slikaju. Sada svi imaju te male aparate i samo „škljocaju“, neverovatno. Već je opasno da idem sam negde, jer na slikanje izgubim mnogo vremena. U Americi nema toliko slikanja, ljudi priđu, kažu da im se sviđa neka uloga, pozdrave se, i nije toliko naporno.

BEKETOV VLADIMIR

– JEDNOM me zvao Džon Torturo da igram u pozorištu, ali nisam prihvatio ulogu, tako da do sada nisam igrao. On mi je predložio da radimo „Čekajući Godoa“ na of-Brodveju, ali nisam hteo, jer mi je reditelj ponudio ulogu Poca. Iako je to fantastična uloga – odbio sam. Samo bih prihvatio da igram Vladimira. Ispostavilo se da je predstava bila loša, jer Vladimira mora da igra Sloven, nije Beket bez razloga dao to ime. Bilo bi dodatno interesantno, jer bih sa svojim akcentom obogatio predstavu. Nažalost, moja pozorišna karijera u America, bar zasada, neslavno je prošla.
FILM
– TREND je u Americi da tinejdžeri od 14 do 17 godini više ne žele da gledaju filmove sa megazvezdama. Sociološki je to veoma interesantno, ali se niko ozbiljnije nije bavio tim pitanjem. Oni ne žele više da veruju u tu ikonografiju, hoće nešto drugo, nepoznato, što je mnogo bliže njima. Mladi ljudi hoće neki drugi film.
Izvor: Večernje novosti D.Stojanović