Rođen 1946. u Knjaževcu. Diplomirao je i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik „Omladinskih novina“, „Književne reči“ (jedan od osnivača), biblioteke prvih knjiga „Pegaz“, časopisa „Rela-tions“. Bio je urednik-saradnik više izdavačkih kuća i profesionalni urednik u NIRO „Književne novine“. Od 1992. do danas (ponovo) je u statusu samostalnog umetnika – književnika. Glavni je i odgovorni urednik časopisa „Savremenik“ i urednik u „Apostrofu“.

Tokom minulih decenija povremeno je bio književni kritičar „Politike“, „Nedeljne Borbe“, NIN-a, „Ilustrovane Politike“, kolumnista „Osmice“, „Oslobođenja“, „Odjeka“… Književne tekstove objavljivao je u listovima i časopisima celokupnog nekadašnjeg jugoslovenskog kulturnog prostora.

Uredio je i priredio više stotina knjiga.

Član je UKS od 1970. (priznat status samostalnog umetnika od 1965).

Od 1971. do 2001. objavio je osam knjiga poezije (Koji nemaju duše, Deseti krug, Reptil – poliptih, Slagačnica, Rašljar, Zograf oštra srca, Gačući u novi vek, Sudbenik), a 2000. knjigu izabranih pesama Varvari na Pontu. Knjige izabranih pesama objavljene su mu na makedonskom, italijanskom, rumunskom i bugarskom jeziku.

Knjige proze: Crv u glavi, priče, Kako mi je žaba uletela u usta ili o samosaznavanju, roman-ogled, Kad smo svi bili Tito i druge priče (prvo izdanje 1994, drugo, dopunjeno, 1998, rumunsko izdanje 1997), Duboka Kina, proza, 2003, Niže i naniže, 2005.

Izvedena drama: Izlaze na daske tri kralja od Danske, 1974. (objavljena u ediciji „Savremena srpska drama 5“, 1999).

Prvu knjigu eseja, Salomina činija, objavio 1970. Sledi još 15 knjiga eseja, kritika i studija poput Doba kolaža, Poetizam stripa, Proze promene – savremene srpske proze 1950-1979, odnosno knjiga Tekst i svet, Književnost i novi mit, Hronika pesničkog umeća, Na mravu nebo, Bez oblande, Scena na tacni…

Knjiga Hroničar, buntovnik, alhemičar (o poeziji Joana Flore), osim na srpskom, objavljena je i na rumunskom jeziku (1991).

Monografije: Dragan Savić (1990), Spajajući vale sa zvezdama/Lirski rasponi Milene Pavlović Barili (1998).

Zastupljen je u više domaćih i stranih antologija poezije.

Dobitnik je desetak domaćih književnih nagrada („Isidora Sekulić“, „Milan Bogdanović“, „Milan Rakić“, „Srboljub Mitić“, „Kondir Kosovke devojke“, „Zmaj Ognjeni Vuk“), kao i nagrada „Nikita Stanesku“ (1995) i „Lućijan Blaga“ (1997) u Rumuniji, odnosno „Evropske medalje Franc Kafka“ (Češka, Prag, 2003).

KOREN

Štetočine napale vrt,
Na večno Kosovo nalik
leluja potonji list.

Pod načetom mekom opnom
još kruže eliksiri:
srsi života biju,
iskonska gorčina vri.

U pupoljku cvet,
u cvetu plod,
u srcu ploda
crno seme.

Silovit hitac stabla
još prkosi zemljinoj teži
dok obratni radnik, koren
rudari u podzemlju.

Izgubi li vodenu nit,
izjede li ga Crv,
ko će da ishrani,
ko da održi svet?
Sačuvaj, Gospode,
makar koren od štete.

 

KOSOVO, MART 2004.

Kolevka u vatri:
gavran opet nosi
Damjanovu ruku.
Nebo popala čađ:
iz zemlje niče
go jauk.

BAJKA

Daleko od carskog druma
na rajskom stolu
podigoh dom i vrt
odagnah kamen i korov.

Naumio sam da tu živim
slaveći Gospoda u znoju lica,
sklonjen od svakog zla,
od napasti i grabljivaca.

Na rajskom stolu
podigoh dom i vrt
u podnožju vulkana,
pod kišom nejasne jeke
visoko u šeširu oblaka,
mom domu, odjednom,
sve bliže,
sve bliže!

 

SOCIJALNA: OPET?!

Petorica dronjavih neimara
u senci velike građevine
u predahu, uz mali rizik,
igrom prekraćuju vreme.

Novčići se praćaknu kroz vazduh
a padnu bliže ili dalje od crte.
Istoga časa odjekne graja –
igrači u grču, napetost raste.
Sve nadgleda veliki Gazda
kroz moćno okce kompjutera.
U njegovom zbiru su građevina,
neimari – i crta ka kojoj leti novac.

IGRA

Visoko gore, pred isposnicom, na
božjem dlanu kao na svetlosnom stubu,
svetitelj se igra piljaka svojim
kostima.

* * *
Suzio se vidik.
Pred vratima potop,
reč čitana
iz oba smera.
Gde je početak,
gde li nevidimi kraj?
Starac jesi,
i otac i sin.
Jezik vekoviti,
um deteta.

ZID

Evo tebi zid
da se sam uzidaš!
Iz temena će nići čardak,
iz stopala bunar

da se putnik-namernik
pod zvezdama odmori,
u vodi svet dogleda.

Tu će negde proći
i mlada Gojkovica:
živopisac je njen lik
već urezao šilom
po obrazu tvoga kreča!

MANDELJŠTAM

Mandeljštam, po Petrogradu, zvoni
menuete. Još blistaju pozlaćene
kupole zgrada iako ih ujedaju mraz i
zimsko svetlo.

Menueti, rukavci, uviru u fugu – Nevu.
Zečije zamršene stope, Osipov
brzopis na snegu, razvejava ledeni
sibirski vetar. U proleće će opet
poteći vesele reke. I Osip putuje; kao
u nestalnom oblaku.

SLOVENSKA ŠKOLA
za Dimitrija Nikolajevića

Pesnik kazuje život:
ne krije čemer, ni jad,
u staru medovinu uvek
uliva kapljicu žuči.

Kad o sebi govori,
o neshvatljivom sad,
i na potonje stvari
osupnut vazda motri

iznutra. Iz ljuske
od sedefa jezikovog bića
u koju je svet sav istočio
ključ smelo odbacio,
izgubio sve i sve dobio:
odjednom, samo jednom. Zauvek.