U čast Madoninog dolaska u Srbiju, častim vas pregledom njene karijere kroz prizmu dosadašnjih turneja … Come join the party, it’s a celebration

Daleke 1985. godine, kada je Madona kretala na svoju prvu turneju, ne da nije bilo nijednog dalekovidog proroka koji bi ovoj 1.54cm visokoj, dežmekastoj pevačici sa američkog srednjeg zapada, koji nije izrodio ništa veće i značajnije od General Motors-a, predvideo dugotrajnu karijeru, već ni kritičara koji bi smeo da se kladi u makar još dva njena albuma.

Opklade su padale na račun Sindi Loper, koja je baš u to vreme započinjala ozbiljnu karijeru. Godinu dana ranije Sindi je, a ne Madona, dobila MTV nagradu u kategoriji najbolje mlade nade. Zaista, ne može im se zameriti. Činilo se da je konceptualna Sindi, solidnih glasovnih mogućnosti i sa zdravom dozom spremnosti na eksperimentisanje, ta koja obećava i pred kojom je budućnost. Harizmatična Madona (ljudi iz muzičke industrije, a ni većina publike, još uvek nisu imali pojma da je to njeno pravo, a ne umetničko ime), jednoglasno je proglašena za one hit wonder, disko lutkicu koja će pasti u zaborav brzinom kojom se bude izlizao njen imidž.

Pred svoju prvu turneju, Madona je iza sebe imala samo dva studijska albuma (ali već desetak hitova), jedan filmski hit („Očajnički tražeći Suzan“, debi čiji uspeh više nikada neće uspeti da ponovi), i jedan sočan skandal. Magazini Playboy i Penthouse istovremeno su objavili njene nage fotografije, uslikane u vreme kada je anonimna i izgladnela Madona pokušavala da preživi u Njujorku pozirajući naga raznim, isto tako anonimnim, umetnicima. Kako je kasnije objasnila, ubedila je sebe da je golotinja u svrhu umetnosti savršeno u redu, te da je bolje nag pozirati sat vremena nego za iste pare u restoranu brze hrane osam sati filovati krofne.

Tužila je oba magazina i od oba dobila odštetu od po 100 000 dolara. Javnost je njenu tužbu protumačila kao najobičniji ego star trip, šansu da se na brzinu maznu dobre pare. Bilo je teško poverovati da je devojka koja je karijeru gradila na golom pupku i prozirnom grudnjaku, mogla imati ozbiljnih moralnih zamerki na pojavljivanje njenih nagih fotografija, pa makar na njima bila i skandalozno neizdepilirana.

Isto tako, većina bi prasnula u smeh pred objašnjenjem da se iza ovakvog poteza krio pokušaj zaštite umetničkog integriteta – Madona je od samog početka karijere, ne samo muziku, već i svoje telo, doživljavala kao umetnost ili, tačnije, sredstvo umetničkog izraza. Glatko je, nekoliko godina kasnije, odbila ponudu od milion dolara da se slika naga za Playboy, što je nije sprečilo da se, u gotovo pornografskim pozama, slika onda kada je mislila da ima šta da izjavi i poruči. U to vreme, niko je, izuzev nje same, nije ozbiljno shvatao. Ljudi iz industrije, kako se to obično kaže, žurili su da profitiraju što je moguće više, pre nego što padne u zaborav i pojavi se nova tinejdžerska atrakcija.

Njen eponimski debi iz 1983. godine, ka vrhovima top lista u Americi peo se više od godinu dana. Disko numere Borderline i Lucky Star su, konačno, nakon desetina nedelja uspinjanja, dospele među prvih deset na američkoj top listi. Bilo je to vreme kada je disko zvuk bio anatema u mejnstrim popu i njoj svakako pripada zasluga za ponovno popularizovanje dens muzike. Teško da je ovaj debi mogao da najavi karijeru koja je usledila. Ipak, da nije bio dobar, proboj bi svakako izostao. Muzički elementi s ovog albuma, pojedinačno gledano, nisu posebno impresivni. Madona ne peva bog zna kako a pesme, mada pevljive i lako pamtljive, bez produkcije jedva da opstaju. Međutim, sve zajedno je neodoljivo. To je glavna karakteristika dens popa – svaki od muzičkih elemenata spaja se u fantastičnu mešavinu u kojoj su ritmovi toliko prijemčivi a plitkost nešto na čemu se insistira. Mada će Madona kasnije pevati mnogo bolje, ona na ovom albumu pokazuje da je dobar glas od drugorazrednog značaja za dens pop. Ono što je zaista neophodno jeste harizma. Ona je na ovom albumu živa vatra i to je razlog što je on lansirao njenu karijeru i dens pop i ostao sjajan.

Uprkos hitovima već sa prvog albuma, međunarodni superstar i ikona postaće sa svojim drugim albumom Like a Virgin. Album koji je izašao u novembru 1984. godine, do proleća 1985. godine prodat je širom sveta u preko sedam miliona primeraka. Samo u SAD je s ovog albuma prodato 6,3 miliona singlova od čega bezmalo dva miliona singla Like a Virgin. Madona će, ovom prilikom, demonstrirati jedan od svojih najvećih talenata – da odabere prave saradnike. Najl Rodžers (Nile Rodgers), bivši gitarista grupe Chic, producirao je album koji joj je pomogao da razvije svoj zvuk što prevazilazi jednostavnu klasifikaciju dens popa i koji je ona uspešno venčala sa imidžom boy toy devojke. Numere Like a Virgin i Material Girl, načinile su je ikonom i ostaju upamćene kao njen definitivan umetnički izraz iz ranih dana karijere. Ova prva ujedno je i jedna od najuspešnijih pop pesama ikada (nalazi se na samom vrhu liste pop pesama svih vremena sastavljene prema anketi BBC-ja), a Kventin Tarantino joj, u jednom od svojih ranih filmova, posvećuje i mini filozofski traktat.
Apostol telesnog jevanđelja.

Prekrojena venčanica, treš garderoba i nakit s buvljaka, na najbolji su način vizuelno dočarali buntovnički stav devojke rešene da sruši tabue (tada još nismo bili sigurni u to da njene provokacije nisu bile provokacije radi), i izbori se za sopstvenu slobodu, shvaćenu u najširem mogućem smislu.

Dakle, sa dva albuma iza sebe i narastajućom vojskom obožavalaca, godina 1985., bila je pravi trenutak za njenu prvu turneju. Njen ondašnji menadžer, Fredi De Man, previše skromno i oprezno zakupljuje manje koncertne dvorane po Americi (uprkos već međunarodnoj slavi, turneja je ostala ograničena na 27 gradova SAD). Međutim, interesovanje je bilo tako veliko da je ubrzo bio prinuđen da otkaže manje i zakupi velike dvorane među kojima i čuveni Radio City Music Hall koji beleži svojevrsni rekord – 17 672 prodate karte za samo 34 minuta, u eri bez onlajn rezervacija i kupovina. Pomamu za kartama pratila je pomama za njenim regalijama – tokom turneje prodavci njenih regalija zaradili su 20 miliona dolara samo na njenim majicama.

To što je u svom posthumno objavljenom dnevniku Endi Vorhol pun hvale za Madonin scenski debi, dovoljno je rečit podatak. Kritika, međutim, uglavnom nije delila njegovo mišljenje. The New York Times piše: „Peva užasno. Od kombinacije visokih tonova i njenog drhtavog slabašnog glasa čini vam se da završni stihovi puze da negde pronađu mesto gde će umreti.“ Kritičar muzičkog magazina Billboard samouvereno je prognozirao: „Još ćemo se naslušati Sindi Loper. Za oko šest meseci Madona će nestati. Njen imidž potpuno je zasenio njenu muziku.“

Ipak, nisu svi ostali otporni na njenu scensku harizmu. Jedan kritičar video je u njoj „apostola telesnog jevanđelja“, a novinar čuvenog magazina Variety s neskrivenim simpatijama je napisao: „Nekako, uprkos hard kor pokretima, Madona nije delovala poročno koliko čeznutljivo i dobroćudno, kao neko ko flertuje, slatka seks vila čije je nestašno poziranje samo poklon za klince, fantazija koju im nudi kao pomoć u odrastanju“.

Bilo pozitivne ili negativne, najmanji zajednički sadržalac za sve kritike, bio je njen jedinstveni imidž koji u zasenak baca sve drugo, uključujući i njenu muziku. Nedostatak para za stiliste i garderobu pokazao se kao srećna okolnost s početka karijere. Prekrojena venčanica, treš garderoba i nakit s buvljaka, na najbolji su način vizuelno dočarali buntovnički stav devojke rešene da sruši tabue (tada još nismo bili sigurni u to da njene provokacije nisu bile provokacije radi), i izbori se za sopstvenu slobodu, shvaćenu u najširem mogućem smislu. Smisao za estetiku kempa i sklonost da imidž utka u integralni deo svog umetničkog izraza, ostaće njen zaštitni znak i u nastavku karijere. Ovako drastična poruka o individualnosti, možda je i njeno najznačajnije zaveštanje s početka karijere. Ne mora se biti ni savršeno lep, ni bogat, a svakako ne idealno građen da bi se bio svoj i jedinstven. Paradoksalno, ova poruka, dobro shvaćena od strane desetine hiljada devojčuraka širom sveta, svoje bizarno tumačenje dobila je u besomučnom kopiranju Madoninog imidža – dvorane na koncertima u okviru njene prve, Virgin turneje, bile su prepune njenih dvojnica.

Čak i danas, četvrt veka kasnije, na njenim se koncertima mogu videti nostalgični prizori devojaka i sredovečnih žena s boy toy kaiševima, brojanicama i čipkastim rukavicama. Za mnoge je (mahom one dovoljno stare da su njenu karijeru pratili od početka), prava Madona još uvek ona s početka karijere. Čak i da joj je karijera ubrzo potom zgasnula, kako su oni koji se, navodno, razumeju u muzičke tokove i predviđali, Madona bi ipak iza sebe ostavila nešto trajno – danas toliko odomaćena reč wannabe (od want to be), skovana da opiše pripadnice armije njenih sledbenica koje su se oblačile i ponašale kao njihov idol, i zvanično je uvršćena u rečnik engleskog jezika.

Iskazi na temu seksualnosti, religioznosti i savremenog morala, koji će obeležiti njenu kasniju karijeru, tada su bili na nivou naznaka i ona je možda mudro shvatila da joj nedostaje dovoljno umetničkog kredibiliteta za dublju elaboraciju.

Niko tada u devojci koja je izjavljivala da raspeća nosi zato što su „seksi i na njima je go muškarac“, nije video osobu koja će za samo par godina alarmirati Vatikan i još kasnije, američki politički establišment.

Izvor: B 92 Autor: AleXandar Lambros