ИЗ ПРОФИЛА
– Бранку Миљковићу

Неки, ваљда с правом, у тишини изрекоше
Да из профила гледано Бранку сличим
Или им се учини можда онако ко у причи
Давној да вазда неко нечији нос имаше

И сем тог поноса шта би друго могло бити
Неки је српски песник некад ласкао своме егу:
Ако он већ једном оде, ја ћу се свакако родити!
И би тако а знаће се да ли вредело је или бегу

Је принчев одлазак сличан, кад ја тек што
Дођох. Ох, како је бедна та ваша шума кса
Верска и млада грана брезе…Авај, није то

Она слика што завађене мири речи. На пса
Луталицу подсећа воз из Загреба што не сме
Без песника. Јер, изван истине нема песме.

ЈУТРО

Јутро. И сунце се распростире лагано на
Нежне таласе морске, кости изморене своје
Предајем том тренутку у ували из праисторије
Развлаче ме по шипражју камењу и шпиљама

Које су некад овде домиле марљиве војаке
А сад само око разроко у кршу и жбуњу прену
Се иако уснуло давно је. У овом трену
То кости ове растурене не осећају, већ знаке

Историје која се на њих наталожила
Спис по спис зрно на зрно прах
У камен, стих и књига о времену Дах

Је и крвоток живота – водена сила
Све што руком хтедох, умаче и оку
И само је ехо минулог у будућем току.

Валданос кодУлциња, 02.08.2011

ПОСЛЕДЕЊИ ДАН

Слово Цртеж у песку у таласима звук
Из галаксије далеке, из тајанства и мира
У једно писмо прошло и будуће сабира
А коме ће повест бити поверена за наук

Спознаја или слутња, тек чулима се оте
Какав је био последњи дан, без страсти
Сведочиће завичај мој који из ове красоте
Блиста на хоризонту и са њим ће срасти

Да ли ће час тај имати снагу и лепоту вулкана
Из утробе, силину воде из тамних дубина
Или ће нежно сунце овога умилног дана

Ка свом заласку објавити вечност Оца и Сина
Можда нам камен острошки светлошћу у заметку
Благовести. Или ће реч само као на почетку.

Књажевац – Утјеха код Бара, 01-08.августа 2011