Novak Radulović, kompozitor
Osim njegovih sugrađana Nišlija, nažalost, retko ko je u Srbiji čuo za kompozitora Novaka Radulovića. A još manje za to da se njegovo ime našlo u svetskim edicijama „2000 izuzetnih intelektualaca 21. veka“ i „Ko je ko u svetu“, kao jedino srpsko među imenima kao što su Bil Klinton , Barak Obama, Silvester Stalone…
– Da sam pisao turbofolk muziku, danas bih bio bogat čovek ali ne bih ušao u četiri najpoznatije svetske enciklopedije niti bi se moja biografija našla u nacionalnim bibliotekama Vašingtona, Londona , Pariza, Beča… – kaže Novak Radulović (58), internacionalni kompozitor iz Niša, gitarista i učitelj gitare.
– Imao sam sreću da od 1974. godine radim sa velikim Mariom Kinelom, kompozitorom i tekstopiscem poreklom iz Istre, pravim kosmopolitom. Sarađivali smo sve do njegove smrti 1995. godine. U njegovoj zaostavštini našla se moja nominacija za enciklopediju „Ko je ko u svetu“, koja je nakon toga upućena izdavaču „Markizu“ tako da se prošle godine moje ime prvi put našlo među 50.000 biografija znamenitih ljudi u svetu, malo iznad holivudskog glumca Silverstera Stalonea – priča Radulović.
Kompozitor iz Niša je jedini građanin Srbije čije se ime našlo u prestižnoj publikaciji Internacionalnog biografskog centra iz Kembridža „2.000 izuzetnih intelektualaca 21. veka“. Prošle godine, njegovo ime se prvi put našlo u 25. izdanju enciklopedije „Ko je ko u svetu“ zajedno sa biografijama 50.000 poznatih ličnosti iz nauke, politike, muzike i drugih oblasti života, među kojima su biografije Džordža Buša, Baraka Obame, Bila Klintona, ali i najpoznatijih srpskih tenisera Novaka Đokovića, Ane Ivanović i Jelene Janković.
Međutim, u njenom specijalnom, „zlatnom“ izdanju“, objavljenom ove godine povodom 110 rođendana te izdavačke kuće, Radulovićevo ime je ostalo jedino iz Srbije, među 2.000 odabranih biografija.
Radulović je rođen u Sloveniji, a danas živi u Nišu. Preko dana radi kao ekonomista u JP „Železnice Srbije“, a uveče komponuje. Njegova supruga Divna je lekar, dermatovenerolog i imaju dvoje dece. Ćerka Milica je student druge godine Fakulteta umetnosti na odseku solo pevanje, a sin Miloš je učenik prve godine srednje Pravno-birotehničke škole u Nišu.
Klasičnu gitaru Novak Radulović je izučio u Muzičkoj školi u Pančevu, a kasnije je usavršavao kod profesorke Nade Kondić u Beogradu. Lautu je učio kod profesora Marija Peručića u Splitu. Od sedamdesetih godina prošlog veka bavi se muzikom i do sada je komponovao više od 360 melodija: 160 za decu, 50 šansona, 60 šlagera, na desetine horskih i kompozicija za klasičnu gitaru, zabavnih melodija, starogradskih pesama i romansi. Nedavno je komponovao i „Odu Svetom caru Konstantinu“, koja je (horska) himna utemeljivaču hrišćanstva, kao ravnopravne religije.
– Pisao sam kompoziciju za četvoroglasni hor šest meseci. Himna je nedavno premijerno izvedena i u Čikagu na 63. festivalu srpske duhovne muzike na kom učestvuju horovi iz Amerike i Kanade. Od pre dve godine izvodi se svake godine u sklopu proslave gradske slave Niša – kaže Radulović.
Niški kompozitor je učestvovao na 160 festivala dečje muzike u zemlji inostranstvu i osvojio mnogo nagrada. Njegove se pesme nalaze na desetinama zajedničkih ploča, ali i na pet samostalnih albuma. Poznati su i njegovi starogradski hitovi „Lep majski dan“ i „Šušti, šušti zeleno lišće“.
– Festivali su bili moj prozor u svet jer Niš nema muzičku produkciju. Kako to po pravilu biva, uspeh u Srbiji sam postigao tek pošto sam osvojio silna priznanja na festivalima u Rimu, Napulju, Modeni, Mirandoli, Fanu, Sofiji, Varni, Staroj Zagori. Jedne godine je na festivalu u Veneciji izvedeno čak 12 mojih kompozicija. Uprkos svim mojim uspesima, nikada mi nije dato poverenje, recimo, da budem umetnički direktor na najstarijem festivalu dečje pesme „Majska pesma“ u Nišu. U gradu u kom živim, poznatiji su neki muzičari koji nisu dali nikakav doprinos muzici, ali su politički angažovani – ogorčen je Radulović.
On za sebe ima običaj da kaže da je muzički fanatik. A to je i dokazao izučavajući lautu, instrument iz 16. veka. Razočarao se kada nije mogao da je priušti, jer je svojevremeno u inostranstvu kod privatnih graditelja koštala „kao jedan fića“.
– Nikada se muzikom nisam bavio da bih se dokazivao, već iz ljubavi. Zadovoljan sam što se moje ime našlo u prestižnim enciklopedijama jer će mi to možda pomoći da dobijem neku ozbiljnu poslovnu ponudu iz inostranstva. Iz Srbije je ne očekujem – dodaje Radulović.
Autor je i šest knjiga za decu sa notama za pevanje i sviranje. U Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji i Sloveniji i danas je u opticaju oko 300 njegovih kompozicija.
Šaban i Dedić
Radulović je pisao muziku i na tekstove nekih od najpoznatijih tekstopisaca iz Srbije i bivše SFRJ kao što su: Mario Kinel, Arsen Dedić, Ljubivoje Ršumović, Drago Britvić, Zlatko Crnec, Ivica Kiš…
– Početkom devedesetih pozvao sam Dedića i zamolio ga hitno za neki tekst. On mi je rekao da je pisao muziku za svoju pesmu „Djeca mogu nemoguće“, ali da nije bio zadovoljan i ponudio mi je. Izdiktirao mi je stihove telefonom a ja sam odmah napisao muziku, kojom je kasnije bio izuzetno zadovoljan. Ako mi je nešto žao, to je što Šaban Bajramović nije otpevao moju šansonu „Muzikanti i svirači“. Jedino je on iz duše mogao da otpeva tu pesmu koja je posvećena svim muzičarima koji sviraju po zadimljenim kafanama i udžericama. Tri puta smo se čuli telefonom, ali što zbog njegove bolesti, što zbog nekih drugih okolnosti, do saradnje nije došlo – žali Radulović.
Izvor: Blic Online Branko Janačković