Tretiranje događaja, koji prethode onima prikazinam u originalnim ostvarenjima, pokazali su se u poslednjoj deceniji kao najuspešnija reanimaciona terapija za holivudske ‘blokbaster- franšize’. Prvo su se na operacionom stolu našli „Ratovi zvezda“, pa „Betmen“, pa „X-Men“, a nekoliko meseci pre premijere novog „Terminatora“, na red su došle i „Zvezdane staze“.
Tako na velikom platnu opet imamo priliku da gledamo kapetana Kirka, Spoka, doktora Mekoja i ostale sa palube ‘Enterprajza’, i to u periodu pre nego što su zaplovili na misiju otkrivanja nepoznatih planeta i stanovnika svemira, na kojoj smo ih prvi put zatekli pre više od četrdeset godina. Od tada do danas, snimljeno je nekoliko nastavaka i ‘spin offova’ serije, i čak deset filmskih varijacija na temu, sve dok priča Džina Rodenberija u Ginisovoj knjizi rekorda nije zauzela mesto projekta sa najviše ekranizacija.
I taman kad se pomislilo da nema kud dalje, komercialni uspeh ‘Ratova zvezda’, otvorio je vrata povratka priče u prošlost, a ‘Zvezdanih staza’ u biskopske sale.
Zadatak da jašući na nostalgiji starijih i radoznalosti mlađih gledalaca, uspešno otvori sezonu ‘letnjih hitova’, pao je na Džej Džej Abramsa, reditelja i producenta poznatog po „Nemogućoj misiji 3“ i seriji „Lost“. I to mu je bez sumnje pošlo za rukom, što se ne vidi samo po zaradi, koja je već prvog vikenda prikazivanja za 50 % nadmašila planiranu, već je i sam film večim delom zabavan, a povremeno čak i duhovit (bar koliko da ga Kusta ne sahrani).
Ako, pak, očekujete nešto više, iluzije će vam se brzo raspršiti u sudaru sa izobiljem akcionih scena i besomučnog ‘silovanja’ logike i narativnih konvencija.
U Abramsovom filmu teleportuje se gde ko kad i kako hoće, osim kad reditelj proceni da je uzbudljivije do se do nekog cilja stigne komplikovanijim sredstvima, sa pojmovima kao što su ‘crne rupe’ frlja se sve u šesnaest, animirane životinje se naprasno pojavljuju i nestaju, po svemiru se ‘warp’ brzinom putuje brže nego preko Gazele u špicu, vreme je čas relativno, čas nije, može i da se putuje kroz vreme, a neprijateljski svemirski brod je verovatno najbesmislenije dizajnirana letilica ikada. Ali, sve opravdava cilj održavanja pažnje gledalaca i skraćenja ‘praznog hoda’ između akcionih sekvenci.
U takav koncept uklapa se i priča, oslonjena na nekoliko klišea, od kojih se ni jedan ne razvija do kraja, jer za to, realno, nema ni vremena, ni potrebe.
Osnovna ‘linija sukoba’ prostire se između razuzdanog Zemljanina Kirka (lepuškasti Kris Pajn) i inteligetnog, ali rigidnog Vulkanca Spoka (Zakari Kvinto), čija odrastanja pratimo paralelno sve dok obojica, kao mladi regruti, ne završe na najvećem svemirskom brodu, koje je čovečanstvo napravilo.
Tamo se nakon što im komandata kidnapuje zli kapetan Nero (Erik Bana, koji izgleda kao frontmen treš-hevimetal benda) bore za poziciju alfa-mužjaka, suprotsavljajući svoje vizije vođenja borbe, životne principe, ali i pesnice, da bi se na kraju prilagodili jedan drugome i krenuli u zajednički obračun sa neprijateljem koji preti uništenjem kosmosa.
Naravno, više se prilagođava Spok (vrlo dobri Zakari Kvinto uspeo je da spase da lik ne ode u karikaturu), koji prosto bude primoran da popusti pred naletom svojih dugo potiskivanih emocija, odnosno čovekolike polovine ličnosti.
Čak se i Leonard Nimoj (glumio Spoka u originalnoj postavci), vraća kroz vreme, da bi svom mladom sebi, kao otac sinu, ukazao na sve vrline ljudskosti, a to u praksi znači da može da prekrši zakone, kad god proceni da je tako najbolje i da isprebija svakog ko ga previše iznervira.
Na prvi pogled, ove nedorečenosti u priči, koje otežavaju vezivanje za likove, pa čak i kad su oni odavno poznati, kao i nedostatak romantične linije radnje, i bar donekle razvijenog ženskog lika, mogle su da ugroze komercijalni uspeh filma, ali 75 zarađenih miliona za 3 dana prikazivanja, za sad to prilično dobro demantuju…
Izvor: B 92