Lara Dorin iz Obrenovca, veliki je zaljubljenik u pisanu reč. Do sada je objavila zbirku priča pod nazivom “ Po snegu tiho pada sneg“ koja je nagrađena poveljom Pegaz kao najbolja zbirka u 2011 godini. Trenutno priprema zbirku poezije pod nazivom“ Čuješ li me Bože.“ Član je književnog kluba “ SKOR“, MILOŠ CRNJANSKI“ iz Bjeljine i književnog kluba “ Mika Antić.“
BUDAN ĆEŠ ME SANAJTI
Pričaću ti o snovima
Ali ti ne poznaješ jezik ptica, kojim govore žene
Koje umesto ruku imaju krila
I sanjaju ptičiju pesmu
Pričaću ti o zvezdama
O očima koje mrak života osvetljavaju
Ali ti nećeš videtu tu iskru, ni to svetlo
Jer ti ne treba plamen duše
Već vatra prizemnih strasti
Koja dušu oslepljuje
I u bogalja pretvara
Pričaću ti o ljubavi
O ljubavi u kojoj se ne stapaju tela
Već duše jedna u drugu slivaju
I prelivaju u dodir
Ali ti nećeš razumeti tu ljubav
Jer su ti oči ogrubele na dodir duše
A telo otupelo od želje.
Pričaću ti o vremenu
I kako je ono kratko dok te volim
A dugo dok zaboravljam
I da smo u njega kao u mrežu upleteni
U mrežu koju samo dani raspliću
Ali ti nećeš shvatati
lepotu prolaznosti
I ostaćeš zarobljen u sećanju
na mene
Pričaću ti o ćutanju
O ćutanju kojim možemo reći
jedno drugome više
Nego kad glasom remetiš tišinu
A tvoje se reči kao istorija
zaboravljaju
I kao eho odjekuju u prazno
Pričaći ti….
Ali ti nećeš znati da govorim tebi
I ja ću onda zaćutati
Da me ne čuješ nikada više
HODAO SAM…
Nisam prohodao godine četiri
I ni jednu ružnu reč
nisam izgovoriti znao…
A sad…
ne mogu da se vratim tamo
gde su me listom oraha kupali
da na noge stanem…
Jer ja sam se rodio star….
I u mraku sam plakao sam
Dok me ruka nečija nije
na svetlo dana izvela…
Da pamtim sve…pamtim
I zavolim detinjstvo svoje,
gde sam bio onako
nepomičan i mali
u mraku tišine….
Nepoznat za svakoga…
A danas svi mi kažu :
Mi te ne poznajemo
i nikada nećemo znati
ko si?
Jer ti ponekad samo
u život svratiš…
Nedovoljno za to
da te nazovemo čovekom!
Ti si samo mrva na
zemlji suvoj,
koju će pozobati
prva gladna ptica,
i odleteti negde
u nebo visoko….
A danas tako mi kažu…
I ja odgovorim rado
da sam trideset i pet godina
zemljom hodao
a ne stizao nikuda
i bežalo mi Sunce…
Pa se rado setim godine četiri
gde sam bio nepokretan i sam
ostavljen u tišini
u kojoj su me
listom oraha kupali
da na noge stanem…
Da bih danas nigde bio
a išao svuda….
DOĐI
Dođi…
Dođi da ti pevam pesmu svoju…
Da te rečima toplim uz sebe privijem
U svetu ovom hladnom
gde kapi kiše
sa neba padaju
kao crne senke što nam se
zarivaju u snove.
Dođi…
Nečujni su zvuci usana mojih.
U zenici oka krijem komad sreće
Hoću grehe svoje da ispovedam tebi
Moje telo je žedno kapi tvoje vode.
Dođi….
Ispod sedme kore moga crnog hleba
stoji u kamen urezano žarko ime tvoje.
Zaklinjem se svetlom što u meni gori
da samo ću tajnu sačuvati tvoju
Dođi…
Svet je ovaj pećina tamna
Blistaju u njemu samo moji snovi
Dođi