Manuel Altolaguire (1905-1959,) rođen je u Malagi. Studirao je pravo, ali je njegova strast bila štamparija. Sam je štampao i izdavao časopise, svoje i tuđe knjige. Pedro Salinas je negdje zapisao za njega da ga zamišlja kako putuje svetom, vozeći na kolima pokretnu štarnpariju. Nakon građanskog rata pobegao je u Ameriku. Posle dvadeset godina vratio se u domovinu i odmah po povratku poginuo u saobraćajnoj nesreći, zajedno sa svojom suprugom, pesnikinjom Conchom Mendez. Altolaguirre predstavlja manji, ali vredan glas u brojnoj grupi značajnih pesnika svoje generacije. Upijao je u sebe Jimeneza, narodni stih, španskuklasiku i moderna strujanja, ali je od svega znao dati svoju vlastitu skladnu sintezu. Elegičan je i pomalo romantik (sastavio je i jednu antologiju poezije španskog romantizma), suptilan, fin i dorađen. U njegovim malim temama ima težine i tragike Ijudskog življenja.
Zbirke stihova: PoT.vani ofoci (Las islas invitadas, 1926), Primjer (Ejemplo, 1927), Ljubav (Amor, 1931), Sjedinjenje samoće (Soledades juntas, 1931), Spora sloboda (La lenta libertad, 1936), Privremeni oblak (Nube temporal, 1939), Kraj jedne Ijubavi (Fin de im amor, 1949), Pjesme iz Amerike (Poemas en America, 1955).
NA MOJE RAME NASLONJENA
Na moje rame naslonjena
bila si mi desno krilo.
Kao da bi razastrla
svoje milo, crno perje,
dizale me tvoje reči
u svetlo i belo nebo.
Uzbuđenje. Tišina.
Sad sedim za svojim stolom,
iz ramena krv mi teče,
odsutnost me tvoja boli.
MOJE VELIKE OČI
Moje velike oči, uz uzduh
prikovane, oči su neba.
Gledaju prodorno, mene gledaju,
zagledane u moju nutrinu.
Ja, zamišljen, bez očiju,
s veđama otvorenim,
toliko bola prikrivam
koliko nesreće odajem.
Uzduh me gleda i plače
u mome mračnom telu;
njegov plač u meso prodire,
postaje blato i traži korenje
kroz koje bi iz zemlje izbio.
Moje velike oči, uz uzduh
prikovane, oči su neba.
U sećanju uzduha
moje će patnje počivati.
AKT
Nebo je tvog žutog dodira
skrivalo
nevidljivi vrt
strasti i muzike.
Visoki bršljan krvi
grlio je tvoje kosti.
Dragost duše
– lahor drhtavi – gibao je
svaki deo tvog tela.
Kakav divan suton
rumenila i umora
beše tvoja put. Bila si
kao zvezda bez sjaja
koja je od sunca primila
svetlo svog obrisa.
Samo ti pod stopalima beše noć.
Bila si tamnica muzike,
muzike zatočene,
koja je tražila put bega
u svakom tvom pokretu,
al nije mogla izaći
i zato je provirivala kao dete
na okna tvojih bistrih očiju.
ROMANSA
Vukući po pustom pesku
kao skut crnine svoje
svoju senu zarobljenu,
idem tužan i usamljen
tamo amo po obali,
sada misleć, sad ne misleć
na razloge svoje tuge.
Grad najdraži, najmiliji,
izgubih u jednom ratu!
Nikad više videt neću
dva visoka tornja crkve
nit pute neosenjene
reku mu i puteljke.
Grad najdraži, najmiliji
izgubih u jednom ratu!