Saša Jelenković je rođen 8. avgusta 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u „Književnoj reči“ i „Reči“, i sekretar redakcija u časopisima „Istočnik“ i „Poezija“ od 1992. do 1999. godine.

Knjige pesama:

* Neprijatna geometrija (1992)
* Ono što ostaje (1993)
* Heruvimske tajne (1994)
* Kraljevska objašnjenja (1998)
* Knjiga o srcu (2002)
* Elpenorova pisma (2003)
* Elpenorovo buđenje (2004)
* Elpenori (2006).

Književne nagrade

* „Matićev šal“ (za knjigu Neprijatna geometrija)
* „Milan Rakić“ (za knjigu Ono što ostaje)
* „Vasko Popa“ (za knjigu Knjiga o srcu)
* Za sinopsis romana Iz jedne u drugu glad dobio je književnu stipendiju Borislav Pekić.
* Dobitnik je nagrade Zlatni bibliotekar koju dodeljuju Biblioteka grada Beograda i Radio televizija Srbije za popularisanje knjige i kulture čitanja.

Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama. Član je Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.

Doći će pred zoru
lukavi spartanski dečaci.
Zastaće pored moje postelje,
razgrnuti bele odore.
Pustiće čopor lisica.

A ja ću svoje izgladnele pse
držati na lancu.

Ustaću.
Boriću se.
Rep po rep bacaću psima.
Kandže i zube trpaću u džepove.
Poslednju lisicu sakriću ispod ogrtača.

Gaziću strojevim korakom
s lisicom u stomaku
prema lukavim spartanskim dečacima.

Umesto raporta
baciću im pre noge
svoju utrobu.

 

Pala su velika carstva. Na pola
puta zaustavljena pisma. Ni ratovi
ništa nisu promenili. I dalje si isti.
Usamljen i umoran od kajanja treperiš
kao paučina na vodi. Siguran
da je beznađe srž svega. Topiš se
pod palacavim jezicima zvezda.
Tvoje suze su vreli vosak. Koji tvrdne
na teškim somotskim zavesama palim
preko nagih tela. Izliven si iz tajanstvene
ilovače. Muklo, elegično zvono.

LJUBAV JE KATAPULT

Dolazim po zečijem tragu: uhoda:
ne gaseći voštanicu, patrljak svetlosti.
I pergamente, prašnjave, razvijam,
podozriv prema usnulim glasnicima.

Stražim nad užarenom posteljom:
pozvao bih, ali se neće odazvati
potamnela, prećutkivana, princeza: Umiru,

umesto mene, taoci bratstva savršenih:
kamen sam: ljubav je katapult. Anđeo
kalemi voćke, ogleda se, u kapi rose,

na somotnoj koži breskve: tiho, tiho,
lupka srce, pamukom obložen čekić: ostaje mi
samo glava: vrh čiode na mapi beskraja.

 

ITAKA

Sleteo si, glas ti je za leđima. Nikada nisi
sišao pod zemlju, među vetrove, u javu.
Otkuda rasuše seme takvih? Koliko ih samo
čeka na poslednju vatru, pa da se prepuste?

Zaustavljaš se, meto, tako počinje lutanje:
sumnjičav stražar nad oborenim stablom.
A gospodar se ne vraća iz pohoda. Priviđa se
gnevnom: mleko, jagode, disanje košnice.

Hladno žito, hladna mašto: bićeš niko
i poješćeš srce ostrva. Prigušeno, napregnuto.
Kad zavičaja nema, paluba je utočište.

Vezali su te rečima, muzikom, kletvom:
dušo, budiš se uvek u novoj smrti.
Zar nisu rane jedine tvoje oči?

 

PISMO TRINAESTO

 

U škrta vremena prispe putnik na neželjeno
tlo, pa videvši da opstanak je skopčan
s nužnim ustupcima, osvrnu se i nabasa
na smerne susetke. Za razbojem jedna

povest je tkala izmišljajući uvek novog
junaka, no prizor nikada ne dočeka svršetak –
povratak ili nestanak razmetnog sina.
Druga je vezla objašnjenje – belom čipkom –

uokrug priče – kao šećerni preliv vrh
šampite – zavodljivo toliko da skrene pažnju
s praznine što je krasila rukodelje tkalje.

Iako svoje razapinjahu mreže, ne beše načina
ni puta da bi vezilja uzdigla se do umetnosti,
a tkalja umakla banalnosti zanata.