Radove je objavljivao u časopisima: Književna reč, Književne novine, Savremenik, Lipar, Sveske, Koraci, Borba, Znak, Polja, Naš trag, Nosorog, Krug severa, Prosvjetni rad, Album, Sent, Tok, Trag, Ekerman, Kišobran, Metafora, Blogorola, Etna, Svet Knjiga, Poezin, Mons Aureus, Ulaznica, Bdenje, Luča, Akt, Stremljenja, Večernje novosti, Književni list i Zlatna greda.
Živi i radi u Beogradu.
Стигавши у Београд дуго сам посматрао сунце. Готово да сам му у само неколико минута испричао све о себи. Био сам нестрпљив да се очима улијем у најдивније небо, Сењачко небо. За њега сам спремао заклетву целим путем од Словеније до сунчаних засијања на прозорима Бигзове зграде.
Нисам поштено ни спустио ноге на београдско тло а испред мене су биле две крупне женске главе посађене на још крупнија тела. Све личне ствари су ми узели и ставили на радни сто, оставили су ми само једну књигу коју сам држао у крилу. Замамним наслагама вишка килограма, са овислим подваљцима испод браде још више су до изражаја долазиле њихове крупне очи из којих се сумњичавост очевидно претапала са простодушном убеђеношћу да су рођене да откривају и роваре по људским исповедима животињским њухом, стрвинарским нагоном. Час су око мене кружиле, а час су урањале у моје зенице осматрајући мозговне вијуге. Утом ми се, нехотице, истрже из уста једна неопрезна реч.
– Инквизиција?
– Варваринка, шта му је то? Не помиње се у извештају.
– Не знам Гвозденка. Не помиње се у извештају.
– Ко сте ви?
– Ревизори.
– Ви, као, нешто контролишете?
– Тачно – изусти Гвозденка.
– Тачније речено минорни људски створе, специјалном методом ћемо од тебе направити све оно што ћеш и ти и твоји пријатељи негирати и и тако те убедити да си ништавило. Наши надлежни ће нас још једном прогласити врхунским стручњацима јер је евидентирање ништавила у општем јавном интересу.
– Ви и треба да се бавите општим јавним интересом а ја то нисам.
– Али си ништавило, шпијун и сумњив си ми од тренутка када сам ти чула име преко телефона.
– Госпође драге, ја сам авантуриста.
– Шта му је то Варваринка. Не помиње се у извештају.
– Не знам Гвозденка. Не помиње се у извештају.
– Могу да вам објасним.
– Немаш ти нама шта да објашњаваш. Јел` тако Варваринка?
– Само тако има да бидне, и никако другачије.
– Дедер голубе певај- гласом који личи на све само не на женски Гвозденка ми се унела у лице.
– Шта вас занима високопоштоване ревизорке?
– Колико на свету постоји религија?
– Онолико колико ви унесете у записник.
– Када је у твој живот ушао а када изашао Сократ?
– Давно је било и сећање ме је поприлично издало. Сложићу се са оним што унесете у записник. Важно је да се слажу улаз и излаз.
– У праву је Гвозденка, важно је да се слажу лева и десна страна.
– Каква ти је то књига у крилу? – згрануто је Варваринка исколачила очи.
– Књига коју сам читао у возу.
– Зашто се уместо првог имена писца потписао други писац?
– Није се потписао уместо њега него заједно са њим.
– Како то може? – благо повишеног гласа Варваринка ми отела књигу из руке.
– То је кооауторска књига. Писала су је два писца.
– Кооауторска књига!? Шта је то Гвозденка? Нема тог појма у записнику.
– Не знам Варваринка. Нема тог појма у записнику.
Варваринка ми је бесног погледа бацила тешку књигу у крило на шта сам мало укрстио поглед.
– Зашто читаш књиге?- Варваринка је у потпуности преузела иницијативу испитивања док је Гвозденка уносила у записник најинтересантније детаље.
– Да не би ушле у записник.
– Како знаш да и књиге не улазе у записник?
– Зато што у записник улазе само ништавила а записник не познаје појам књиге.
– Јеси ли импотентан?- Строгим гласом ме упита Варваринка.
– Да сте ми ону књигу од хиљаду страна мало нежније бацили у крило, одговор би био: највероватније да нисам.
– Јеси ли веран својој жени?
– Немам жену.
– Јеси ли веран својој девојци?
– Јесам, за нијансу више од оних паса на улици који не лају лепо као ви.
Варваринка се хитро дохватила столице иза радног стола и унела главу у папир који је Гвозденка увлачила у писаћу машину Ремингтон модел 5.
– Пиши! Нестор Нићифоровић, вуцибатина, набеђени интелектуалац, лажов, преварант једном речју ништавило, кажњава се ускраћивањем од двадесет посто од укупно расположивих животних намирница намењеној његовој статусној популацији.
– А колико је мојој статусној популацији намењено животних намирница? Можете то изразити и у процентима, немам ништа против?
– Пет посто.
– Госпођо Варваринка…
– Госпођица! Запамти ништавило! Ја сам госпођица!
– Извињавам се госпођице Варваринка. Извињавам се и у своје име и уме природе која је испала тако окрутна према вама.
– Молим!
– А када мало боље размислим ви сте, заправо, у једној великој предности.
– Ви сте заиста гад.
– Велика је срећа што сте ружни. За надменост не постоји изговор а нарочито је одвратна код лепих жена.
Ноћ је већ увелико прекрила сењачка дворишта и улице.
Асфалтом су одзвањале штиклице девојчица које су кренуле у ноћни провод. На паркингу су их, као стрпљиви лопови заштићени мраком, чекале блиставе и моћне лимузине.
Нешто даље видно припити момци су извикивали име једног фудбалског клуба.
На свеже окреченом зиду супермаркета опрезни момци у црвеним тренеркама су црвеним ауто спејевима исписивали име другог фудбалског клуба.
Вечни и неуништиви скупљачи старог папира, лименки и картонских кутија тешко су успињали са својим завежљајима на више спратове својих зграда.
Пси су лајали и њушкали по кесама, тражећи милост бољих господара.
Сењачко небо је зрачило енергијом какву могу имати само парадокс или његово величанство случај.
Чедомир ЉУБИЧИЋ