Natalija Glođović, rođena je 23.12.1982. godine u Beogradu. Završila je fakultet likovne umetnosti. Amaterski se bavi pisanjem „tanke“ poezije.

„Misli zaljubljene žene“, autorka je pisala odvojeno i svaka od njih predstavlja priču za sebe…

* * *

Mislim o tebi stalno…
Ko si ti…
Zašto si ti, i zbog čega si ti tako poseban
I ko ti daje za pravo da diraš srce moje ove besane noći…?

* * *
Jedva čekam da grane Sunce u očima tvojim
i probudi snagom svojom
ono što je zaspalo u meni…

* * *

Postoji jedan grad u kome sanjaš ti
i jedan u kome ja sanjam…
Da li nam se snovi dodiruju…?

* * *

Volim jedan grad u kome živiš ti,
i tvoju malu zgradu
pokraj koje duvaju vetrovi naši…

* * *

Na trenutak osetih onaj miris noći,
onaj zvuk šareni,
koji je bio naš, pre samo par dana…

* * *

Podjite od tačke A do tačke B.
Taj put nikada nećete preći.
To je bezkonačna putanja, jer prema tom zakonu,
svaki delić puta deli se na pola i opet na pola i opet na pola…
i tako beskonačno…
Dok govorim o ovome, želim da tvoja i moja putanja
lucidnosti i euforije bude takva…
Osećam i verujem da hoće,
kao nikada do sada…!

* * *

Pišem brzinom svetlosti…
Prodirem i plovim kroz gradove,
da što pre stignem u jedan mali stan
u kome snivaš ti…

* * *

Ovaj prokleti telefon ćuti…
Nem je…
Kao film Čarlija Čaplina…
Kad bi bar nagovestio nešto smešno, radosno,
pa nek ćuti doveka…!!!

* * *

Opet je kasno…
Jutro je…
Priroda nagoveštava znake svoga buđenja,
dok ja o tebi budna sanjam…

* * *

Hoceš li ikada znati koliko te volim?
Ma ne verujem…
Ti si jedna draga „neznalica“…

* * *

Prodirem i plovim kroz gradove,
dodirujem svetlosti razne da doplovim do najveće svetlosti svoje…

* * *

Ah ti prolečni vesnici,
uvek čekaju nekog da ih bere
i njima krasi kosu jedne zaljubljene devojčice…

* * *

Zašto su ljudi izmislili sat…
To ne postoji…
Vreme ne postoji.
Ne volim sat – svaki put zbog njega
se u 17:50 h rastanem od tebe…

Izmešanost sopstvenih emocija
je najgora moguća stvar…
I u toj najgoroj mogućoj situaciji,
mogu uvek naći mesta za tebe…

* * *

Moj život je kao pozornica.
Imam utisak da ga nekada svi gledaju…I znaju… I tumače…
Ali lepota toga je to, što mogu da spustim zavese kad god
ja to želim!

* * *

Plašim se da se jednoga jutra ne probudiš
i zaboraviš na mene…
Senilnost je potencijal svakoga od nas.

* * *

Nekada i iz mene izađe nešto pametno,
jer me ti činiš takvom…

* * *

Jutros sam sanjala tvoje oči,
a popodne saznadoh da si u Lisabonu…

* * *

Volela bih nešto pametno napisati ovde…
Ali izgleda da mi je mozak „iscureo“ na jastuk noćašnje postelje…

* * *

Kada pomislim na tebe,
prva asocijacija su one tvoje slatke kovrdže po vratu,
koje sam ljubila pre samo par dana…

* * *

Plašim se da ovo osobenjačko osećanje koje posedujem
u poslednje vreme ne preraste u hronično…

* * *

Volim kada pomislim na tvoje male prste,
koji sada, verovatno stiskaju dugmiće
na daljinskom upravljaču za televizor…

* * *

Htela bih da ti posaljem pismo – utoliko sutra,
ali se plašim moguće činjenice
da neceš naleteti na poštara…

* * *

Bez tebe je sve ružno, tužno i sumorno…
Oboji moj zivot najlepšim bojama…
Živi samnom, voli me…
Postaću totalni daltonista…

* * *

Danas je dan nevidjeno siv…
Čak je i trava takva…
Volela bih da uhvatim kičicu
i brknem negde u prirodi,
jednu fleku-narandzaste boje…

* * *

Baš često pomislim koliko sam pametna,
a uvek posle toga napravim neku glupost…

* * *

Lepo je biti sam…
Piti kafu sam,
sanjariti sam,
Spavati sam,
jesti sam…
Ali je josh lepše kada su tvoje ruke na mojim…

* * *

Volim kada unosiš boje u moj život poput nekog slikara…
Mada mi nekad spuštaš zavese i gledam u mrak
i ne vidim ništa…
Probam da ih razmaknem, ali to nekada teže ide…
Zato moram da čekam vetar da ih on razmakne…
Ne volim kada mi kačiš zavese!

* * *

Pitam se, ko ti daje za pravo,
da tako nemilosrdno lutaš po mojim snovima???
Dodirnes-oživiš,
pobegneš-rastužiš…

* * *

Ah, te tvoje usne, koje pućiš meni…
Pomislim na njih i pitam se – kome li si ih sve pućio…?!

* * *

Moja ljubav nosi Sunce u očima,
koje samo meni daje…

* * *

Ljubav je nekad tako glupa i slepa…
Rekao nekad neko – a potvrđujem i ja!!!