Malo je ljudi koji ne znaju ko je Raša Popov, 76-godišnjak rođen u Mokrinu. Starije generacije sećaju ga se kao nekonvencionalnog voditelja TV dnevnika, generacije odrasle uz seriju Fazoni i fore – kao razbarušenog profesora, književna publika zna ga kao esejistu, kritičara, izdavača (…), a on sam kaže da je po zanimanju pesnik. Novosadska književna publika imala je priliku da ga upozna i u ulozi satiričara, na nedavnoj promociji njegove nove knjige Spev o tranziciji („Tiski cvet“, Novi Sad, 2009). Nakon promocije, ispričao nam je šta ga je pokrenulo da piše satiričnu poeziju, odakle crpe „mladićku energiju“…
– Jedan od događaja koji me je podstakao da napišem knjigu Spev o tranziciji jeste razaranje pekare na Novom Beogradu, uprkos 200 građana koji su je branili. Bio sam jako revoltiran jer smatram da u tim ogromnim „paviljonima“ na Novom Beogradu ni nema lokala za pekare i da je stoga pekara morala da bude u baraci. Međutim, postoji fiks-ideja kod pobesnele gospode da ne sme išta na ulici biti u kiosku ili u baraci. A kiosk je pariska tekovina. Pariz je još u 19. veku bio prekriven kioscima. U kiosku se ne prodaje roba na veliko. Međutim, kod nas se rat protiv vlasnika tezgi i kioska vodio sistematski osam godina. Bio sam zapanjen gledajući kako organi reda gvozdenim pajserima razvaljuju ulične tezge, a ti „tezgaroši“ su plaćali porez. To je ružno lice tranzicije – priča za Građanski list Popov. – Revoltirao me je i događaj iz 1999. u Novom Sadu, kad je uhapšena baba koja prodaje pelene pampers. Već tada sam napisao jednu gorku pesmu pod naslovom Kriminalka s Futoške pijace. Naravno da baba s pelenama uvezenim iz Segedina nije ugrožavala našu otadžbinu… Ja samo podržavam sitne trgovce, podržavam malog čoveka… A opevao sam i tajkune, mada sad čujem da su oni pozitivni.
Obično su ljudi oštri i puni energije dok su mladi, ali slušajući vas kako u poznim godinama čitate i pišete satirične pesme, dobija se sasvim drugačiji utisak…
– Odspavam kod kuće nekoliko sati više nego kad sam bio mlad, pa nagomilam energiju i onda nastupam kao starac-koji-to-nije, a to ne postoji. Svaki starac je starac, osim čuvenog glumca Zvonimira Rogoza iz Zagreba, čija se gospođa hvalila da je u 100. godini polno opštio s njom! Što se tiče čitanja pesama, trudim se da idem tragom Vujice Rešina Tucića. On sve nas pesnike uči kako treba čitati pesme… Satirom sam se bavio i kao mladić. Pisao sam u satiričnom listu Vetrenjača, koji je izlazio krajem 50-ih i početkom 60-ih godina, tako da sam u srpsku književnost ušao kao satiričar. Vreme je i da izađem iz nje kao satiričar.
Da li pripremate nešto novo?
– To je knjiga za decu, koja je u štampi, a trebalo bi da je do kraja proleća objavi „Bookland“. Završio sam, posle dva meseca pisanja, feljton Mali zeleni o letećim tanjirima i vanzemaljcima. To je jedna neobična knjiga, sadrži priče koje se mogu naći na internetu i u literaturi o letećim tanjirima, no ja sam napravio jedno kondenzovano delo. Prvo deci ispričam glavne slučajeve pojave tzv. letećih tanjira, onda navodim kako naučnici osporavaju da su to bili leteći tanjiri i, na kraju, u drugom odeljku, pokazujem da su najozbiljniji astronomi sveta izjavili da milion svetlosnih godina od nas postoje superiorne civilizacije koje se nisu razvijale 10.000 godina, kao naša, nego mnogo duže. Jedan američki astronom je rekao: „Ja ne bih potcenjivao njihove tehničke mogućnosti“ – što znači da oni mogu doći!
Od soneta do epike
Raša Popov kaže da je svoj satirični ep pisao „iz dana u dan“ četiri meseca, od avgusta do novembra 2007. godine. „Ranije sam pisao sonete koji imaju 14 stihova, a ovde sam napisao 30 pesama od po 40 stihova, što je ukupno 1.200 stihova. Na kraju rekoh: ‘Pa ovo nije lirska poezija, ovo je ep. Nazvaću ga ‘Spev o tranziciji'“, objasnio nam je Popov nastanak naslova njegove nove knjige „Spev o tranziciji“.
Izvor:Građanski list Đ. Radojković