Milica Vučković rođena je 1985. godine u Nišu, gde živi, studira i radi. Apsolvent je na Filozofskom fakultetu na Departmanu za srpski jezik i komparativnu književnost. Pisanjem se intenzivno bavi u poslednje tri godine, a od kraja prošle godine pokreće i vodi književni klub TexTura pri Studentskom kulturnom centru. Do sada je zajedno sa svojim saradnicima iz SKC-a i pesnicima iz grada, uz podršku kulturnih instistucija, organizovala nekoliko javnih okupljanja – književnih večeri. Njena interesovanja vezana su i za narodnu književnost, etnologiju, kosmologiju, misticizam, filozofiju, pa se elementi toga provlače kroz njeno stvaralaštvo. Piše uglavnom pesme i kratke priče, a planira da se oproba i u nekoj dužoj formi. Osim toga, moderator je na potforumu Književnost foruma Krstarica, autor dva bloga, jednog ličnog (www.nedoskociva.com) jednog partnerskog (www.kneginjizam.blogspot.com) i saradnik-dopisnik u kolumni Književnost bloga www.kultura.gradnis.net/category/knjizevnost/. U budućnosti bi volela da proširi svoja znanja i poslove, da povezuje svetove i ljude, sa osvrtom na sistem obrazovanja, kulturu i novo mesto književnosti u multimedijalnom vremenu.
SAPUTNICA
A posle, kažu,
posle sve biva lakše.
Prihvatiš samoću kao jedno veliko,
najdalje putovanje u sebe.
Pazi samo da ti um upamti drum,
da umeš da se vratiš u van sebe,
jer ja je zamršena kategorija.
Ja ume da proguta sebe samog
a onda druge okrivi za zločin.
Ti, ti si već iskusio kako je to biti mi
preteča preživljavanja u skupu svih samoća.
Centar univerzuma.
San svake jednine je: množina,
izvori jure ka ušću,
i nisam ja izmislila da je nežnost
najopasnija kad je pretvoriš u nedeljivo,
u jedan,
u jadan
ja .
Znaš li da dužina našeg puta
zavisi od stradanja kostiju pod zagrljajima
i obrtaja poljubaca u minutu?
Minut, to je samoća.
Dva minuta, to je već ljubav između različitih vremena.
Ne čekaj da prođe večnost,
da pređeš celi, najdalji put
i tek onda shvatiš da je olako prihvatanje
bolnije od samog izmišljanja samoće.
Vrati se na početak.
Biću ti saputnik. Tvoja samlevena kost
i najžešći poljubac i najljubavniji zločin.
Centar unuverzuma.
Biću Ti …
Množina od nežnost glasi Mi .
A pre Mi , kažu,
pre Мi je sve bilo teže
za jednu zločinačku samoću.
UGRIZ DANA
Bez suza, molim!
Ovo je više od boli.
Dani imaju ugriz nemogućnosti
i ljubav odlazi niz obraze
u naše otuđenosti.
U opijenost samoćom mogućnosti.
Zamenim svoje ruke tvojima
da vidim kako je to grliti mene
na vetrometini vatrometa.
Da vidim kako je to biti sveden
na plus beskonačno.
Iz te tačke izlaza nema.
Mogu samo da se sećam
kako je “više od boli“ počelo prerano
i trajaće dok ne postane prekasno
za dolazak suza.
Ko plače, pričaju,
ima nadu da se ponovo smeje.
Uostalom,
desilo se.
Zaneli smo se hodajući
po ivicama ničega,
zalutali jedan u drugoga
opako i nadrealno,
zaboravili da postojimo
bez onog drugog.
Tako su izmišljeni neprolazi za neprolaznost
da prkose našem prkosu,
da se smeju našem neplaču,
ili je sve to meni uteha za rastanak.
Nismo imali kuda,
ljudi su zabranjivali sve izvan realnog sveta
i vratili smo duše,
svako u svoje oči.
Još su samo tvoje ruke ostale
da grle ostatke mene.
Pisao si mi mojom rukom:
Jedan oblik ljubavi je slepost,
drugi je vidovitost,
a ti nemoj da biraš između dve lepote,
već žmuri i gutaj
sve te moje dodire.
Pisala sam mu njegovom rukom:
Pevala bih, ali glas je odron nerazumevanja,
zato ćutke razmišljam
i gomilam sebe u tvom ogledalu.
Vidiš?
Vidiš li kako za nama niko ne plače?
Molba nam je uslišena,
mada zalogaji vazduha nepovratno
unose “više od boli“ u krvotoke
i oblikuju nam fizionomiju poljubaca.
Ja i dalje, tvojim rukama, tvojim jezikom,
grlim i ujedam svet i nebo!
Da li je to blagoslov biti odbačen od običnosti?
Voleti tebe? Ne reći ti ni “volim te“ na rastanku?
Zbog svega toga,
tvoja kletva neodoljivo liči
na jedanaestu Božju zapovest:
voli me,
zubima i grudima,
ludilom i znatiželjom,
voli me maglom i magmom
voli me prevojima i zavojima,
korenom i korovom,
kao nikog
kao nikad nikog…
I ćuti.
Boli me više od boli
to, kako misliš
da me voliš.
Ili me stvarno nemoguće voliš?
PRAZNINA NADE
A kad jednom kreneš –
idi.
Ostavi iza sebe
sve što nemaš,
najviše ono što si najviše voleo.
A toga je mnogo.
To je sve što postoji
u predelima od tvoje do moje nesanice,
dok govoriš da ćeš se vratiti.
Rastanak je očišćena ljubav.
Rastanak je kondenzovano prelamanje
jedne svetlosti u drugu,
stvaranje buduće tame.
Idi.
Neću te čekati tamo,
kuda prolaziš.
Idi.
Nećeš se vraćati ovamo,
gde sam sve posvetila tebi.
Neke će druge žene
prepoznavati sebe u tvome ćutanju.
Neke će druge žene
grejati tvoje vatre. Kao golicanja,
neke će druge žene
ulaziti u tvoje zore.
Neće će druge žene
kao uspavanke,
ostavljati tvoj nemir u svojoj budnosti.
Kao amajlije.
Ti ćeš ih dugo nositi oko vrata.
Ti ćeš im želeti sreću.
One će dugo da mašu sa prozora.
One veruju da ćeš se ponovo javiti.
Jedini svoj.
Jedini njihov.
Ne traži sreću.
Srećnicima se zovu oni
koji o sreći ne razmišljaju.
Ne traži mene.
Ja sam tek onda ja,
kad posumjaš da postojim.
Ne traži šta je teže:
“samo jednom“ ili “nikad više“.
Sve što može da nas zaboli,
učinilo je to odavno.
POČECI
Čovek sa naličjom sveznanja
i žena,
ugrušak njegovog pratkiva,
dugo se na mostu grle.
Počinje nova era.
Ona dolazi iz Ljubavi
i poprima oblik stradanja.
Usne ka vatrama hrle,
a tela održavaju
još samo vodopadi nadanja.
On odlazi iz Ljubavi
put mudrosti i spasa.
Tajne se doznaju
mostopletima bez glasa,
zavirivanjem u tuđe rukave.
– Jeste li Vi Bog
ili Vas Bog ka meni šalje? –
treperi ona.
A on je ljubi zavetom i svetom,
čini je boginjom i detetom
i linija između njih sve je tanja…
Useljava se u nju.
On. Suvlasnik večnosti.
Neprekidno samog sebe stvara,
da bi ga ona volela…
Utiskuje se u njega.
Ona, sva od njegovih nastavaka.
Počinje nova vera.
JESENJI VOZ
Mašem sa poslednjeg perona
svakom izdajniku koji prvi uđe u voz.
Putujete. Zaobilazite. Fantazirate. Gospodine.
Gledate. Ne vidite. Spavate. Ne sanjate. Gospodine, Vi
imate navike koje ranjavaju prolaznike.
Vi imate naviku na mestu srca.
Prolazim. Mašem. Ne prolazim. Ostajem. Jedva,
jedva gledam, sve vidim, svako srce, dim, uzdah,
izdah šina koje se pospane protežu
do nevidljivih granica nekih pozajmljenih očiju.
Vi imate izdaju na mestu srca.
Zato Vam ljudi toliko veruju.
Jecaju šine. Njišu se peroni. Njišu se ruke
što se rastaju i raspleću. Vaša i moja, gospodine,
odbolovaće neprepoznavanje, pozdravljanje slepila.
Mislićemo da nas bole ruke od vetra
što u padu raznosi poruke leta
od prtljaga do prtljaga
u koje prođe i stane pozajmljen život.
Mislite. Umirete. Ne žalite. Zaboravljate. Mene, gospodine,
jeste li mene stavili na mesto nade?
Volite. Ne verujete. Umirete. Putujete
vozom koji ne priznaje povratke
u neprepoznato.
Samo retrogradni vozovi znaju
šta to znači nada.
Želim. Žalim. Svoje sne, svoje sene, uspomene.
Gradim. Novu šinu, visinu. Pamtim. Retrovetrove.
Ne mislim, gospodine, o rastancima. Ja ih živim. Ne želim.
Da želim. Da žalim. Da živim.
Fantaziram.
Ja sam kurva
što je svoje srce podelila drugima,
srce od vatre i čipke,
srce žene i klinke,
rastrgnuto i umnoženo,
signalima dima obloženo,
preneraženo i preobraženo
u voz kojim putuje jedan gospodin
mojim, pozajmljenim očima.
Ja sam voz
što je u svoje vagone
stavio izdajnike
i razneo ih do novog leta
ubrzanim hodom navike.
Ja sam peron
koji maše samom sebi
na bezrukom rastanku.
Ja sam ukradena nada koja se vraća
tek da izda jesen
koja maše
i maše,
maše…
poslednjem danu leta što ulazi u voz
i pita: “Jeste li spremni, gospodine?“