4.
Na vratima, u polju, visi sat
bez kazaljki i brojeva, nem i slep
za svetle i krvave tragove skitnica,
što sede između dva vremena,
na ničijoj zemlji, i prismaču
svoj bivši život, svoje ljubavi
izgubljene u nemerljivom mrazu
kao da jedu so i hleb
Sa dovratka, nad vancagama, visi sat
i odbrojava
bez klatna i opruga, bez kvarca i rubina,
strah u strmoglavici, dah zrna u evenci
što će pući iznad mrtvog tla.
odbrojava
svemu što je niklo i što nići neće,
svemu što je hodalo i govorilo,
svemu što je ostavljalo zapise i boje
u strašnoj tišini, na praznome putu
i njegovo kucanje veje iz visina
kao sneg.
4.
On the doors, in the field, hangs a clock
without hands or digits, deaf and blind
to the bright, bloody footprints of tramps,
who sit betwen two times,
in no man`s land where they nibble a little
on their loves
lost in the stupendous cold
as if subssisting on bread and salt.
From the doorpost, above the vagabonds, hangs a clock
which tick off
without pendulum or spring, without quartz or rubies,
driven by fear, agerm of breath in its pod,
which ill crack above the depleted earth,
ticking
for everything that once sprang up but which never will again,
everything that walked and talked,
everything that left notes and colors
in the dreadful silence, on empty road
and whose ticking drops steadily fraom above
like snow.
Bratislav R. Milanović, rođen je 1950. godine u Aleksi ncu. Rastao je u rudarskoj koloniji Avramica kod Zaječara i Knjaževcu, gde je završio gimnaziju. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prvu pesmu objavio je 1968. godne u „Studentu.“ Jedan je od osnivača časopisa studenata Filološkog fakulteta u Beogradu „Znak“, koji i danas povremeno izlazi.
Od 1974. godine objavljuje prikaze i kritike o pesničkim knjigama na u emisiji „Hronika Trećeg programa Radio Beograda,“Otvorena vrata“ TV Beograd, „Književnoj reči“, književnim novinama i po brojnim listovima i časopisima. Od 1974.do 1978. godine, bio je sekretar Književne omladine Srbije.
Od 1978. godine stalno radi u Radio Beogradu kao novinar, voditelj i urednik u emisijama „Beograda 202“, Prvog i Drugog programa Radio Beograda, koje se bave književnošću i kulturom uopšte. Sada uređuje knjiženost u programu „Beograd 1“ Radio Beograda i uređuje i vodi kulturni magazin „Deset i po“.
Član je Udruženja književnika Srbije od 1976. godine, u čijim je organima biran za člana, kao i umetničkog
direktora manifestacije, Međunarodni susreti pisaca, koju uređuje ova institucija i čijih je novina
(Književne novine) bio urednik.
Objavio je sledeće pesničke knjige: Jelen u prozoru (1975, Brankova nagrada),
Klatno (1980, Nagrada „Milan Rakić“), Neman (1987, Nagrada „Đura Jakšić“) Balkanski pevač (1995,Nagrada
„Srboljub Mitić“), Vrata u polju (1999, Prosvetina nagrada), Silazak (2004.Nagrada „Rade Drainac“), Male lampe u tamnini(2006,Zmajeva nagrada), Nepotreban letopis (2007.izbor – dvojezično srpski/engleski).
U izdanju Nolita iz Beograda objavio je roman „Potok“ i za njega dobio Nolitovu nagradu, za 2001. godinu.
Prema njegovom scenariju (poema Sto na raskršću) izvedena je 1995. godine u amfiteatru memorijalnog parka u Kraljevu. Njegovu scensku igru „Srbija na raskršću“ režirao je Dejan Mijač.
Radio Beograd je,1998. godine izveo njegovu dramu Vučja večera.
Na susretima „Zlatno pero“ u jagodini, 2002. godine uručena mu je nagrada „Zlatni Orfej“ za doprinos savremenoj srpskoj književnosti.
U novinama, časopisima, radio i televizijskim programima objavio je preko dvestotine prikaza i kritika knjiga savremene srpske i svetske poezije.
Zastupljen je u više antologija srpske poezije, objavljenih u svetu (Švedska, Češka,Slovačka, Rumunija, Rusija, SAD).
Posebni izbori njegove poezije objavljivani su u periodici u Poljskoj, Madjarskoj, Rumuniji, Sad i Italiji, a knjiga „Balkanski pevač“ objavljena je dvojezično (rumunski/srpski) u Rumuniji, u ediciji Marafet.
STVARANJE SVETA
Doveli su me na nepoznato mesto
dobri bogovi – mirni ljudi:
sprali sa tela svaki talog:
izbrisali opasno sećanje.
Poklonili su mi kuću: roditelje
pokazali: kamen gde ću stati
s rukom na grudima.
Samo o duši nisu govorili:
ni o tajnim sobama u kojima zaključan
raste razum.
Tutnuli su ti jabuku u ruke
dragano: na moja te vrata gurnuli:
šapnuli mi zmijski: reci da si srećan:
ne šali se ludo: ne igraj se.
MIRNO, SASVIM MIRNO
Mirno je u našoj kući:
nema se šta ni jesti, ni piti,
niti se može usnuti
na strunulom jastuku.
U sve je posude zalegla prašina,
u svim je ostavama paučina,
limeni su rogovi na zidovima,
o njima plesniva naša nada,
stari mitovi,
upokojen svet.
Govorimo – ništa se ne čuje.
Snivamo Vedru Zemlju,
čučeći na pragu naduti,
olinjali, iskeženi.
Već su nas davno i batinom i posnom koskom,
već su nas smutljivci zaboravili.
Mirno je u našoj kući:
na ognjištu plamti kora od leda,
u ogledalima razbijena lica,
oči posivele od istorije
i od budućnosti.
Već sto godina se zvono nije oglasilo,
već sto godina ne zvrje telefoni,
ni rode na krov ne sleću,
ni mačke se ne pare u podrumima.
Mirno je u našoj kući:
niti je voda plavi,
nit je udara grom.
PRIZNANJE
Gradovi, gradovi u daljini,
mada vas nisam upoznao vaše lampe
na mojoj koži gore
i ja ih priznajem.
Priznajem da me nema:
da neko drugi, mojim korakom
odmerava prostor do tople večnosti.
Priznajem da sve je laž u rečima
o magli, o gušenju, o sečivu
zastrašenom ponad moje glave.
Opasnim sam očima gledao
utuljene zublje na raskršćima:
vrzina kola sa mladim vilama
i vilenjacima nad vašim krovovima:
u vašim uredima.
Skidali su mesec na papir
– veliku rošavu guku –
palili nepotrebne životinje,
uspostavljali gordu harmoniju
između trbuha i mirne budućnosti.
Divno su mi ispijali limfu:
budila se fosforna svetlost
u njihovim telima, na moju radost,
na veliku moju radost.
Gledajte ih: pravedni vaši svici
razjedaju vazduh, love moje rečenice:
oči moje nad jasnim trgovima.
Zahtevaju reč neopozivu o svemu
što se zbilo u mojim snovima.
I, evo, priznajem, da sam ljubio vodu, i zemlju,
da sam disao, govorio istinu
kao da sam smeo, kao da sam
na to imao pravo.
ODMORIŠTE
To gde se svet odmara – nije utočište:
to je tek predah na dugom putu u dubinu.
Dok posmatram, naslonjen na ogradu
skovanu od prošlosti, ovaj lepi zbeg,
u dronjcima, kako prismače hleb i so
i nada se da će sveti Đorđe, još jednom,
u sve slabijoj i slabijoj svetlosti,
izmahnuti rukom, pomislim:
kako bi bilo da odmor potraje,
dok se u gluvom sumraku konjski ne začuje topot,
dok sveto koplje opet ne poleti…
ili da se produži ne bih li, iznova,
začuo njen glas što budi, kraj vode,
uz jošje i trsku, nenapisane pesme
i zove na lepši silazak: u gustu toplinu…
ili da sa kule predalekog grada prosijaju
kroz tmicu što nadolazi njene oči,
pa da mi korak bude čvršći…
Ako sam i zaslužio taj tren
produžiće se sa njim polagana smrt
i zato je bolje, kad kucne čas,
otisnuti se, sasvim, prema dnu.
MALE LAMPE U TAMNINI
Kada mi svi ostave dušu, golu,
na iskonskom mrazu,
ili kada se udaljim, nepovratno, ka međi
između onoga što je bilo i svega što je,
ne beleg na ukrštenim putevima, već – zjap,
na nekom proplanku,
da bi mi osvetlio preostalu stazu,
isijavaće jezik nauk koji sam
i pre morao znati:
da reč lampa isijava – tamu,
a reč vatra – pepeo
svega što je u njoj sagorelo
otkako je pod božjom kapom izgovorena;
da iz reči drvo progledava – kamen
koji je ono rastvaralo od svoga početka;
a šta će u tom mimohodu isvetleti drugo
iz reči život do – fosforne oči smrti…
Takav se nauk stiče u samoći i praznini.
Samo će Reč ponovo, kao žižak,
iznedriti – reč, svetlicu oivičenu tamom,
i ljubav će poroditi ljubav
i zatim joj, u ledenoj pustinji,
načiniti gnezdo kako bi se odatle
pokrenuo svet.