Persi Biš Šeli (1792-1822) je paradigma sudbine pesnika, kako je najčešće doživljavaju oni koji slabo mare za poeziju. Jedan od nekolicine mitskih figura (engleskog) romantizma, tragično je nastradao u moru, kod toskanskog grada Vijaređa.

OZIMANDIJAS

Reče mi putnik neki iz drevne zemlje jedne:
„U pustinji još leže ogromne, i bez tela,
dve noge od kamena, a ko potražit’ htedne,
videće tu i glavu; bore njenog čela
i usne iskrivljenog od zapovesti ledne
znak su da vajar vide sve strasti toga cara
– i srce mu okrutno i šaku koja pleni –
pa ureza ih tako u kamen s mnogo dara.
A na postolju samom ovakav natpis ima:
„Ozimandijas ja sam, svi klanjaju se meni.
Gledajte dela moja i strepite pred njima!“
To ostalo je samo, a gde kip beše slavan
sad ruševine leže sve smrskane na tlima;
oko njih na sve strane pust pesak leži ravan.“