LJUBAV U BARSELONI – Woody Allen (CINEMANIA 08)

Woody Allen je prestao da priča i počeo da vodi ljubav. Žene se menjaju, muškarac je isti. On, Javier Bardem je, kao u pesmi, „too good to be true“…

Naslov originala: Vicky, Cristina, Barcelona
Scenario: Woody Allen
Uloge: Rebeca Hall, Scarlet Johanson, Javier Bardem, Penelope Cruiz

Žanr: romantična komedija
Proizvodnja: SAD, 2008.
Trajanje: 96 min.

Najnoviji Allenov film mogao bi i imati za podnaslov Uticaj Španije i Španaca na Amerikanke. Ili Uticaj Amerikanki na život strasnog ali nemogućeg španskog bračnog para. Pod jedan – strast je važna da bismo bili srećniji i mudriji; pod dva – neko treći, u funkciji plavog šlema (Scarlet Johanson), neophodan je da bi veza između sličnih (Penelope i Javier) bila moguća.

Viki i Kristina stižu u Barselonu na odmor. Viki je racionalna i pred brakom je. Kristina je iracionalna i strasna, talentovana, ali nedovoljno realizovana. Najbolje su drugarice. Upoznaju španskog slikara. Obje spavaju s njim. Prvo Viki, pa Kristina. Kristina spava i s njim i s Njom. Ona je bivša slikareva žena.

Reditelj ovog filma snimio je Sve što ste htjeli da znate o seksu, a niste se usudili da pitate. Teza i ideja bile su istaknute u naslovu. Ovdje je teza filma izgovorena na samom početku. Slikar prilazi Amerikankama i kaže: „Ja bih želio da vodim ljubav sa vas obje“. Iako se Viki (ili racio) koprca, Kristina (ili iracionalno) odmah je spremna. A sve troje, pardon četvoro, po Frojdu su jedna ličnost. Id, super-ego i ego ostaće u saglasju.

Kao u idealnoj psihološkoj strukturi autora filma. Id je Kristina, ego je Viki, a super-ego su, na smjenu, slikar sa suprugom. Ispostaviće se da u idu ima malo više ega, pa se Kristina neće strasno zaljubiti. A da u egu ima puno ida. Noć sa slikarem ostavlja veliki trag na racionalnoj strukturi Viki. A super-ego, koji objedinjuje i id i ego, nastaviće da se koprca. Super-ego je bračni par. Oni ne mogu zajedno. Nedostaje im ravnoteža sa dva pomenuta aspekta koja na kraju otputuju u Ameriku.

Film je ispričan uz pomoć voice-overa koji baš i nije vrlina, ali potpomaže bajkovitu strukturu. A bajka počinje slikarem koji junakinjama otkriva Španiju. Stari holivudski recept. Ako je bekgraund raskošan, ono što se dešava ispred pitko je, ma kako komplikovano bilo. A ovdje je riječ o ljubavi, strasti, krizi, seksu, iskrenosti, istini.

Da je film francuski, zvao bi se Pet moralnih priča. Po žanru bi bio ekstremno autorski. A za gledanje težak. Da je balkanski, u njemu bi neko nekog ubio… Jer su moralni prekršaji sveobuhvatni, a razlika između želja i djelovanja mora da se kazni. A pošto je ovo Woodyjev film koji se odigrava u Španiji, svi su na kraju srećni.

Sati psihoanalize i snimljenih filmova znače da je autor prihvatio samog sebe. Zato je junacima dodao voice-over da se mi ne bismo dvoumili oko prihvatanja. Jer, ljubav jeste komplikovana, ali je i lijepa.

Voice-over, jeste u maniru Wodyja Allena, ali je i mana, ako smo baš sitničavi. No, Penelope Cruiz apsolutna je vrlina filma. Ona je polovina super-ega ili autora samog, erotična je, neurotična. Ona psuje, puši, viče, kreira, pametuje, zavodi, razvodi, vadi pištolj, kontrolfrikuje… Penelope reče da nije znala da glumi u komediji. Ali je Woody znao šta režira. Komprimovao je sve što ga (nas) frustrira i raduje, ne kroz sebe nego kroz četiri savršena filmska junaka.

I dalje je duhovit i tačan u dijalozima, a strastan i potresan u scenama seksa i onim povezanim sa seksom. Samo vođenje ljubavi istinsko je zadovoljstvo, sve ostalo je diskutabilno ali oplemenjuje. Nema osjećaja krivice. Idealno!!!

Izvor: Popboks Marija Perović