Bivši Idol, tramvajdžija i popularno reklamno lice, danas član Zone B i NeVladine Organizacije, o domaćem fudbalu i domaćim filmovima, bluesu pre i posle Beatlesa, mirisu lipa, parama, Jovanki Broz…
Omiljena pesma?
Moji roditelji su mnogo voleli filmsku muziku, tako da se iz najranije mladosti sećam tema iz Mama Huanite i Bala na vodi. Ali prva pesma koje me je stvarno snažno udarila je bila Yellow Submarine od Beatlesa. Shvatio sam da je to nešto sasvim novo. Do tada je, barem za mene, muzika bila pevanje a u pozadini je bio neki bend koji svira, bez obzira da li je to bio orkestar sa duvačima ili gudačima, ili rock grupa. U toj pesmi se čuju glasovi ispod, uzvuci i zvuci podmornice. Imao sam tada oko 10 godina, i ti trikovi su me navukli na Beatlese. Dakle, prvo su bili Beatlesi, pa sve ono što sledi, ali i što im je prethodilo…
Album?
Bilo je i biće uvek dobrih i odličnih ploča, ali Sgt. Pepper će ostati neprevaziđen. Od muzike uz koju sam odrastao, izdvojio bih i debi album grupe War Eric Burdon Declares „War“ (1970). Taj zvuk mi strašno prija, mešavina soula, bluesa i latino muzike.
Album koji bi preporučio nekome ko nikad nije slušao blues?
Blues ploča broj jedan svih vremena za mene je Hoodoo Man Blues Juniora Wellsa iz 1965. Chicago-blues više nije bio isti posle ove ploče. Ovde je počelo sve.
Omiljeni filmovi?
Nisam neki filmofil. Pošto sam strastveni pušač, ne mogu da izdržim da odem u bioskop i da sedim dva sata a da ne mogu da zapalim cigaru. Kod kuće gledam filmove ne rate. Jednostavno me ne drži mesto. Tako, često sebe uhvatim kako gledam prvo kraj filma, pa nakon nekog vremena pogledam početak. Jedan od retkih novijih filmova koji sam odgledao bez daha je Forest Gamp. Od starijih filmova bih izdvojio M.A.S.H. zato što ističe humanu ljudsku crtu. Što se tiče domaćeg filma, cenim trud i ne sumnjam da tu ima umetničkih vrednosti, ali mi uvek smeta velika doza diletantizma i zaostajanja kad je u pitanju tehnika, što utiče na kvalitet. Ili je zvuk kriminalan, ili slika, ili nešto treće… Mi jednostavno ne možemo, ili to uspevamo veoma retko, da ispratimo tehnički nivo koji postoji u svetu. Ako si nešto loše snimio, najviše što možeš je da to dovedeš do granice podnošljivosti.
Knjiga?
Može i bez kavijara Žorža Simeona. On je triler pisac, i ovo jeste triler, priča o špijunaži tokom Drugog svetskog rata, ali na svakoj drugoj-trećoj strani imaš recept i iz perspektive različitih likova dat način pripreme. Tako da je priča ispunjena najnormalnijim životom. Trenutno čitam i Cukićev prevod biografije Erica Claptona. To je odlična knjiga, napisana nepretenciozno i jasno, barem meni kao muzičaru. I zaista mogu da uđem u razmišljanje kako bih ja postupio da sam bio on, da sam živeo 60-ih u Londonu.
Emisija?
Isključivo prenosi Premier lige. Špance mogu da gledam, Italijane slabije, a ove naše ne mogu da gledam uopšte.
Za koga navijaš?
Za Mančester Junajted. Nekada sam voleo Zvezdu, ranih 70-ih kada su igrali Džajić, Karasi… To je bila interesantna Zvezda, I tada se totalno drugačije igrao fudbal. Ti danas definitivno vidiš da oni čuvaju noge da bi se što bolje prodali. Zato mnogo bolji fudbal možeš da vidiš kad igra Palilulac ili kad odeš dole na Dorćol, nego u Prvoj ligi.
Sportista?
Bob Beamon, junak Olimpijade u Meksiku 1968. Njegov skok od 8.90 metara je više od dve decenije ostao netaknut. On je bio genijalac. Raspitajte se kako je završio čovek takvog kalibra.
Sajt?
To je sajt firme Carvin koja je počela kad i Fender, ali je uspela da ostane svoja. Instrumenti nisu jeftini, ali je kvalitet zagarantovan.
Hobi?
Već 15-20 godina se bavim pravljenjem muzičkih instrumenata. Počeo sam sa sitnim popravkama – prvo sebi, a onda i drugarima. Ali nedostaje mi vremena. Jer (to je neko već rekao) drvo je živo, čak i kad je odsečeno ono nastavlja da živi i zato ta viliona ili gitara sviraju tako kako sviraju. Ne znam da li je to reinkarnacija, ali je tako.
Ko je tvoj alter-ego?
To bi bio Đepeto – čikica koji sedi u svojoj radionici i nešto pravi od drveta.
Da li i kada psuješ?
Uglavnom kad sam pod stresom, i tada mi psovka predstavlja ventil. Mislim da sam to preuzeo od pokojne majke. Ona je. bez obzira na situaciju, slala u tri lepe. Nije mislila ozbiljno, volela je ljude, ali je to bio način da izbaci ono negativno iz sebe.
U koga ili šta veruješ?
Verujem da je glupost konačna. Za ovo kroz šta prolazimo bi moglo da se kaže kako glupost nema kraja. Ja ipak verujem da nije tako. Verujem da će ljudi u jednom trenutku reći: „Čekaj, bre, prijatelju, razmisli malo“.
Šta bi promenio u kraju u kom živiš?
Stara Palilula je jedan divan kraj, na potezu između Tašmajdana i Cvijićeve. Dosta je pitomo, iako je tu odrastao Arkan. Palilula je karakteristična po lipama koje u junu zamirišu. Tog mirisa danas više nema, i to mi nedostaje, a u međuvremenu je niklo i puno novih zgrada.
Istorijska ličnost koju bi pozvao na večeru?
Vrlo rado bih seo i popričao sa Jovankom Broz. Mislim da bih sa njom mogao da večeram natenane. Moguće je i da smo neki daleki rod, pošto je moja majka Ličanka, kao i ona. I stvarno ne bih ulazio u to kako joj je bilo u braku sa Titom, već bih voleo da iz njenog ugla čujem o prelomnim trenucima, o godinama od 1948. do 1960.
Da li se zbog nečega kaješ?
Zbog mnogih stvari. Neke od tih stvari je trebalo da razbijem, neke da prebijem, neke nisam uopšte trebao da upoznam, trebalo je da se okrenem i da odem. Međutim, na kraju uvek ostaju one lepe uspomene u sećanju. Jer, tako kažu i stari, zdravlje pre svega. Pare – pa nikad ih nije ni bilo, a i kad ih imaš puno, uvek ti je malo. S druge strane, novac prave ljudi. Zato je mnogo važnija dobra atmosfera, u familiji, u bendu, tamo gde radiš. U principu, to je nešto čega sam se držao, gde god sam mogao pravio sam kompromis i popuštao najčešće na moju štetu. Naravno, dok sam mogao. Kad ne ide, kažeš: „Hvala i doviđenja“.
Izvor: Popboks