UŽICE – Pozvao je Emir Kusturica, ne slučajno i neposredno, pre nekako službeno, Anicu Dobru da predsedava žiriju drugog Kustendorfa. Glumica se prvi put u životu našla u ulozi sudije, ali je rado došla u Drvengrad, sećajući se davnog, prvog susreta s proslavljenim rediteljem.
– Emira sam prvi put srela u Sarajevu 1986. godine, i to tokom snimanja svog prvog filma. Reč je o „Životu radnika“, u režiji Ćire Mandića. Tada sam upoznala celu porodicu Kusturica, jer je Emir bio neka vrsta supervizora na snimanju.
* Prvi susret se odigrao tokom snimanja vašeg glumačkog debija, a danas prvi put u životu „krojite sudbine“ mladih autora.
– Ovaj festival traje dve godine, ali ima dušu vekova. To se vidi i oseti na prvi pogled. Ne čudi me ogromno interesovanje u celom svetu za Kustendorf, jer je dobre ideje najteže pronaći, i zato najviše i vrede.
* Festival beži od današnje holivudske ideje o kinematografiji. Šta je novo Kustendorf ponudio vama?
– Delimo Emir i ja mišljenje da je potrebno sačuvati makar zrno autentičnosti, da bismo od sebe nešto napravili kao pojedinci i društvo. Pored toga, nisam ni slutila da ću ovde ovoliko uživati sa svojom porodicom. Dobila sam i mogućnost besplatne, ogromne inspiracije, za iskušenja koja me tek čekaju.
* Svakodnevno ste gledali pet-šest kratkih filmova mladih autora iz celog sveta. Da li su dobri kao stvaraoci?
– Sve se izmešalo, mladi Nemci snimaju u Španiji, Italijani rade u Austriji. Svi se, međutim, izmešteni u neku novu sredinu, bave svojim korenima, okreću se stvarima koje su ostale „kod kuće“ ili su zakopane negde duboko, doputovale u neko „inostranstvo“ sa njima.
* Šta mlade autore najviše privlači kao tema, filmska priča?
– Rastanci i susreti, spajanja i odvajanja, porodica… Ova generacija mladih stvaralaca uspešno će se baviti filmom, vidi se to po zrelom pristupu, gledala sam ovih dana veoma kvalitetne stvari.
* Kao najprepoznatljivije žensko lice nemačke kinematografije, nedavno ste završili snimanje još jednog srpskog filma.
– Mislim da je „Žena sa slomljenim nosem“, reditelja Srđana Koljevića („Sivi kamion crvene boje“), već u fazi montaže. To je dobra priča o nekoliko Beograđana čiji se životi menjaju posle slučajnog susreta. Moj posao na ovom filmu je završen, jedva čekam da vidim rezultat u bioskopima.
SRPSKO-NEMAČKA ISKUSTVA
* Kada „složite“ srpska i nemačka filmska iskustva, gde smo danas u svetu „pokretnih slika“?
– Imali smo nekada u Jugoslaviji filmsku industriju, ali je čak i ona u svetskim razmerama bila mala. Danas ni toga više nema, ali našu šansu vidim u mladim autorima koji su „namazaniji“ od starije generacije. Svet je danas mali, ali uz dovoljno autentičnosti imaćemo uvek šta da ponudimo publici.
Izvor: Večernje novosti N. Janković