Aleksandra Stojković rođena je 13.05.1987. u Srbiji u gradu Nišu. Student je niškog Filozofskog fakulteta na departmanu za srbistiku. Aleksandra je i stalni član književno-umetničkog kluba „Tekstura“ iz Niša. Kaže da poeziju ne piše, već da je živi.

Dečačka pesma

Lišće se jesenilo ulicama i trgovima
i magla se podmuklo uselila u kosti.

Ti.
Ti si stajala kraj pruge
kose raspuštene, mirišljave,
u narandžastoj haljini od toplog tvida.
Drskih rumenih usana i obraza
prkosila si vetru.

Odvezuješ crveni šal
i mašeš njime mašinovođi.
Bon voyage!

Ja?
Ja sam bio onaj dečak
kome si ponudila pečeni kesten
dok smo kupovali karte za peron.

Onaj dečak koji je umislio
da tvoja kosa miriše na
kandirane jabuke.

Ja sam dečak
čije je detinjstvo ostalo zalepljeno
o prašnjavo okno vagona.
Onda.
Kada si se pod voz bacila.

 

Dečačko pismo I

Draga gospođice Bundevice,
Puno sam razmišljao o tvom imenu
i ovo se činilo kao najpodesnije
za moje dečačko pismo tebi.

Uostalom, tvoja blago zadignuta
haljina od narandžastog tvida
i obla, zategnuta bedra
ne podsećaju ni na šta drugo
no na sočnu, Božićnu pečenicu.

Znam, smešna su ti,
čak i infantilna,
moja gustativna poređenja tebe,
ali verujem da ćeš razumeti.

Jer, ti si poslednji pečeni kesten
žvakala do iznemoglosti
svojim sićušnim zubima
u težnji da isisaš i zapamtiš
sve ukuse već istrošenog novembra.

Gospođice Bundevice,
više ne jedem kestenje.
I suviše je braon.
I suviše je ispucalo.
I suviše je…
kao sičija zemlja na tvom grobu .

Laku noć,
gospođice Bundevice.

Laku noć…

 

Dečačko pismo II

Draga gospođice Bundevice,

Jutros sam u novinama tražio tvoju sliku
ali mi je pažnju privukla vest
o zemljotresu i smaku sveta.

Još uvek osećam potres voza
po usijanim šinama
koji se mahnito trudi da zakoči.

Još uvek pokušavam da odgonetnem
kakav si to smak svog sveta doživela
da si svoje savršeno telo pod voz bacila.

Gospođice Bundevice,
u moru novinskih umrlica
jedino tvoja fotografija živi.

Raspuštena kosa
boje mlečne karamele
sva u nestašnim loknama
i dve zalutale šumske jagode
ispod tvojih smeđih očiju.

Znam da su novine crno-bele,
nemoj da mi se podsmevaš.
Moje su generacije
odrasle uz televizor u boji,
a ti si devojka epohe nemih filmova.

Zbog toga vičem.
-Dobro jutro, gospođice Bundevice!
I ljubim tvoju sliku.
Until we meet again.

 

Dečačko pismo III

Draga gospođice Bundevice,

Danas sam obišao nekoliko cvećara
Buenos Ajresa u želji da ti kupim žute ruže.
Margareta, cvećarka, insistirala je
da ih upakuje u šareni celofan,
ja sam insistirao da to ne učini.

Neoklasicistična ulica
vodila je do volšebnog groblja Recoleta.
Usput sam ćaskao sa mrtvima
koji su izašli da protegnu noge
ili utole nostalgiju za gradom.

Raspitivao sam se o tebi
i tvojoj grobnici.
Znali su da dolazim,
znači da si me čekala.

Ah, draga gospođice Bundevice,
koliko sam samo srećan!

Eva Peron na kapiji
i pesma odjekuje mermerom.
Don’t cry for me, Argentina.

Dobar dan, gospođice Bundevice!
-Dobrodošao.

 

Dečačko pismo IV

Dragi prijatelju Ignacio*,

Dečaštvo je najzad izašlo
iz mojih cipela i malog
na laktovima poderanog kaputa.

Ljubio sam je, prijatelju.
Ljubio!

Prevela me je preko praga
svoje malene neogotske grobnice
sa Art Deco primesama.

Sve je mirisalo na zemlju i kamen.
Priznajem, bio sam pomalo zbunjen
tim iskrivljenim svadbenim običajem,
mada je sve u vezi sa našom ljubavlju
težilo neobičnosti i nepredvidljivosti.

Stoga se nisam ni bunio.
Gospođa Bundevica
bila je moja žena
i to je jedino bilo važno.

Zatim je skinula tešku sfumato odoru.
Tragovi šina bili su urezani
svuda po njenom savršenom,
bundevičastom telu.

Plakala je,
a nije znala koliko je lepa,
čak i tako nakazna.

Ljubio sam je, dragi prijatelju,
dok je na starom gramofonu
svirao tvoj melidiozni tango:
No te apures, Carablanca,
Que no tengo quién me espere.
Nadie extraña mi retardo,
Para mí siempre es temprano
Para llegar.

*Ignacio Corsini (1891 -1967) je poznati argentinski tango i folklorni pevač.

Dečačko pismo V

Draga gospođo Bundevo,

Prošlo je par dana, a ja te nisam video.
Tražio sam te,
ali je malena neogotska grobnica
sa Art Deco detaljima bila prazna.

Sedeo sam onda satima na hladnom kamenu
slušajući jedan starinski tango. Čekao sam te.

Tek pokoji mrtvak svratio bi da me pozdravi
i ispriča slavnu istoriju Buenos Ajresa
iz neke čudesne posthumne perspektive.

Video sam i onu budaletinu, Davida Allena.
Nervozno je vrteo nekakve ključeve po rukama
i pričao o tragediji mlade Rufine
koja je bila živa sahranjena davne 1902.

Draga gospođo Bundevice,
odlučio sam da je posetim.

Sedela je ispred svoje grobnice
uzaludno manikirajući
krvave, iščupane nokte.

Sedela je tako
poput male,
snažne,
najzelenije bundeve
koju sam ikada video.

Bila je prelepa
i podsetila me na tebe,
mada ona nije plakala.

Bila je sama,
ali ne i usamljena.

Želeo sam to, gospođo Bundevice,
jer me je nedostajanje proždiralo iznutra.

 

Dečačko pismo VI
Draga gospođo Bundevo,
Odsustvo tebe nateralo me je
da krenem u obilazak Buenos Ajresa.

Na groblju se više ništa novo nije dešavalo.
Jedni su dolazili, drugi odlazili.
Cikličan krug formiran kretanjem suprotnim
od sekundare na velikom časovniku.

Milonga umrlih duša.

Osluškivao sam tvoju baršunastu, sfumato haljinu
isprskanu sunašcima po predelu dekoltea
kako se vuče po prašnjavoj zemlji.
Osluškivao sam tvoj grubi, šuštavi, dečački glas
koji je podsećao na kretanje onog starog voza,

ali nisam osetio da plešeš tango smrti.

Malena neogotska grobnica i dalje je bila prazna
i Art Deco detalji poprimali su karakter groteske.
Recoleta je sa svim veličanstvenim spomenicima
ipak bila samo pustoš i Eva Peron pevala je na kapiji:

I had to let it happen, I had to change
Couldn’t stay all my life down at heel
Looking out of the window, staying out of the sun.
So I chose freedom
Running around, trying everything new…

 

Dečačko pismo VII

Draga gospođo Bundevice,

Sinoć sam satima sedeo u jednoj kafanici
sa izbledelo-ružičastom fasadom
u predgrađu La Boca.

Cerveza i
Tango por una cabeza.

Zdepasti konobar sa izrazito jakim
i isturenim grudnim košem
pričao mi je da je Borhes
povremeno voleo da sedi
za stolom u ćošku
i igra šah.

Sam sa sobom.
Ili sa Bogom?

Voljena gospođo Bundevo,
zamišljao sam ga.

Smireno i galantno
prelazio je s jedne stolice na drugu
filozofski povlačeći poteze.

Konj se uhvatio u koštac
sa pionom i topom.
Kraljica se ustremila kao kobac
na kralja.

Lovci i lovina.
Šahovska orgija.

Zamišljam ga. Izgovara:
Bog igrača miče, a ovaj figure.
Ko je iza Boga bog arhitekture
prašine, vremena, snova i nevolja?

 

Dečačko pismo VIII

Draga gospođice Bundevice,

Moje tumaranje po Buenos Ajresu
u težnji da te pronađem
pretvorilo se u besciljno hodočašće.

Estoy vagabundo!
Caminando sin rumbo…

Ispijen, gladan i nesrećan
stopio sam se sa mrtvima
proganjajući prošlost po gradu.

Señorita, estoy muerto!

Levitirajućim koracima igram školice
po tangoidnom lavirintu Buenos Ajresa.

Recoleta.
Palermo.
Parque Chas.
Villa Urquiza.

Gle, u začaranom prozoru Sin Rumba
narandžasta haljina od toplog tvida
njiše se u nepredvidljivoj tango koreografiji.

Ocho. Cruzada. Salida. Volcada.
Gancho. Mordida. Barrida. Parada.

Zbogom, gospođice Bundevice!
Zbogom. Živi. Samo živi.

Villa Urquiza.
Parqe Chas.
Palermo.
Recoleta.

Malena barokna grobnica
i nepravilno brušeni kamen.

U blizini čuje se Evita Peron:

Have I said too much?
There’s nothing more I can think of to say to you.