U Muzeju istorije Jugoslavije izložba za Univerzijadu

„Smrt u trezoru“ je priča o sudbini Titovog trezora sada u Muzeju istorije Jugoslavije, o tome šta su kustosi otkrili kada su ušli u riznicu i zašto o eksponatima govore oni koji su ih za druge potrebe pozajmljivali, kao što su književnici, režiseri, arheolozi, istoričari umetnosti, astrolozi... Izložbu prate njihove priče snimljene kao video zapisi o skulpturama „Dvoboj“ i „Venera“, o balčaku vojvode Knićanina, o Staljinovoj sablji, Ordenu svetog Olafa, italsko-etrurskom šlemu, liburnskom maču iz VIII veka…

Neverovatne dogodovštine s Titovim dragocenim poklonima ekskluzivno za „Blic“ otkriva autor izložbe „Smrt u trezoru“ pripremljene za Univerzijadu, načelnik kustoske službe u MIJ, arheolog Momo Cvijović.
– Storija o nastanku ove izložbe počinje od trenutka kada sam ušavši u trezor na podu ugledao Ozirisa, boga mrtvih – seća se Cvijović. – Mesecima je za potrebe naučnoistraživačkog projekta „Stanovništvo i naselja iz predrimskog doba na tlu Srbije“ Ministarstva za nauku, dr Branislav Anđelković sa Katedre za arheologiju Bliskog istoka čekao da uradi određene analize na pomenutoj statui. Nije bio jedini koji je potraživao neke predmete. To je bio razlog da pustimo da o predmetima govore oni koji su ih izabrali. Njih dvanaest, najrazličitijih profesija.

Posle smrti Josipa Broza, mnoge muzejske ustanove su tražile nazad predmete koji su im oduzeti da bi se darovali Titu. Bronzana statueta boginje Venere iz rimskog perioda (sa lokaliteta Supovac kod Niša) prvobitno je bila u Narodnom muzeju dok nije rashodovana odlukom opštine Niš. Titu je poklonjena u novembru 1959. godine. Muzej Srema iz Sremske Mitrovice takođe je tražio da mu se vrati kolekcija rimskog kovanog novca iz poznate Morovićke ostave.

– Osim jednog mozaika iz Romulijane za koji je odlučeno da bude vraćen zaječarskom muzeju (iako to još nije učinjeno), svi drugi predmeti su ostali u trezoru, jer kod nas još uvek važi odredba Srpskog građanskog zakonika iz 1848. godine, u kome stoji da „ko jedanput poklon učini, ne može više natrag uzeti, osim osobitih slučajeva“, a to su: „ako darodavac docnije tako osiromaši da ni živeti ne može; ili ako obdareni nanosi uvredu njegovom životu, telu, časti..“ – citira Cvijović.

Znajući za tu odredbu, Narodni muzej iz Ljubljane je već 1985. godine u Memorijalni centar „Josip Broz Tito“ poslao konzervatora da izradi vernu kopiju bronzanog italsko-etrurskog šlema iz perioda oko 400. godine p. n. e. pronađenog u Nevlju kod Kamnika. Šlem je Titu darovalo Novo Mesto, 1958. godine.

– Jedini predmet koji je prema zakonu morao biti vraćen darodavcu jeste norveški Veliki krst ordena svetog Olafa sa ogrlicom i lentom, kojim je Tito odlikovan u Oslu, 1965, jer „sve insignije moraju biti vraćene posle smrti osobe koja ih je nosila“. O tome kako je norveški kralj Olaf V doneo dekret kojim odlikovanje, za njegova života, ostaje u muzeju koji je nosio Titovo ime, u video zapisu govori heraldičar arh. Dragomir Acović – obrazlaže Cvijović.

Režiser Goran Marković se seća kako je 1992. godine iz Memorijalnog centra „Josip Broz Tito“ dobio originalan Maršalski znak za potrebe filma „Tito i ja“. Autor tog jedinstvenog predmeta od zlata, ukrašenog mnogobrojnim dijamantima i rubinima, koji je nosio samo maršal Jugoslavije, bio je Antun Augustinčić. Viši kustos Muzeja Vojvodine u Novom Sadu Suzana Milovanović, pak, govori o tome kako je saznala da se u trezoru nalazi i sablja vojvode Stevana Petrovića Knićanina koga su krajem juna 1848. knez Aleksandar Karađorđević i ministar Ilija Garašanin uputili u Vojvodinu i stavili na čelo dobrovoljaca iz Srbije.

– Ivan Ivanji, književnik, diplomata i Titov prevodilac za nemački jezik, u romanu „Staljinova sablja“ divi se sablji „koju je 1944. Staljin lično poklonio Titu za zasluge u borbi protiv fašizma – dopunjuje Cvijović. – Balčak joj je ukrašen velikim dijamantima i rubinima“… Dušan Makavejev se, pak, priseća kada je njegov prijatelj Vladeta Petrić Šepa, prvi direktor Muzeja „25. maj“, i pored poznatog sukoba Tito-Staljin, našao hrabrosti da jedan drugi Staljinov poklon Titu, skulpturu „Dvoboj“ iz XVIII veka, izloži u centralnoj vitrini tog muzeja.

Najzad, i Mesečev kamen ima svoju priču. Kada su 2003. godine uhvaćena trojica stipendista laboratorije NASA koji su ukrali 105 grama kamenja sa Meseca u nameri da ga prodaju po ceni od hiljadu do pet hiljada dolara po gramu, sud je procenio da kamenje ima mnogo veću vrednost. Naime, sračunato je da je pribavljanje svakog grama koštalo 50.800 dolara.

– Zbog izuzetne vrednosti isečka s Mesečevog tla koji su Titu poklonili posada „Apola 11″ i predsednik Ričard Nikson, Muzej istorije Jugoslavije odbio je da ispuni želju Gorana Pavičića, predavača u Planetarijumu, da ga u „Noći muzeja 09″ izloži u Opservatoriji na Kalemegdanu – pojašnjava Cvijović.

Karika koja sve pomenute eksponate vezuje jeste smrt. Čak i kamen s Meseca, jer su naučnici „na pragu dokaza da su minerali živi organizmi“, navodi autor izložbe „Smrt u trezoru“ koja se otvara 27. juna u podne.

Tajna ovalne vile

„Smrt u trezoru“ je takođe priča o ovalnoj palati od belog mermera na koju nas Cvijović podseća:

– Nekoliko meseci pred smrt Titu je, nadomak stare, podignuta nova vila od belog mermera, ovalnog oblika. Tito je, međutim, umro ne uselivši se u nju, a vila je adaptirana u muzejski objekat tzv. spomen-zbirku u kojoj su izložena najvrednija umetničko-istorijska dela. (Zbirka je bila otvorena za posetioce od 1984. do 1996. godine.) Posle bombardovanja rezidencije (1999), Slobodan Milošević se preseljava u ovo zdanje danas poznato kao vila „Mir“. Planirano je da ova vila postane reprezentativni objekat za odsedanje stranih državnika, ali zbog loše reputacije celog prostora nakon hapšenja Miloševića, to se nije desilo.

Izvor: Blic Online Milena Marjanović