У самом центру Београда, у малом рају скривеном од очију знатижељних, живи краљица глуме Бранка Веселиновић са супругом Млађом.

Глумачки пар је превалио девету деценију живота и шесту деценију браку, али дух младости су задржали и данас. Истакнута драмска уметница, првакиња Југословенског драмског позоришта, амбасадор Уницефа и оснивач Фонда „Бранка и Млађа Веселиновић“ који стипендира омладину са инвалидитетом, до прошле године играла је на даскама велике позорнице. Сада, са својим Млађом, не одбија ни један позив било које установе, школе или старачког дома, где играју хуманитарну представу и покажу виртуозност свог глумачког умећа.

Бранка Веселиновић је дама са духом девојчице, ренесансна личност. Слика слике и иконе, пише књиге, има завидну колекцију књига, лутака, а без обзира на то што је већ одавно у пензији – и то оној националној, за великане – глуми с истом страшћу коју је имала када је започела своју глумачку каријеру 1938. године у Српском народном позоришту у Новом Саду (у представи „Карлова тетка“).

Затим се ова Бечејка пред публиком појављивала у више стотина маестрално одиграних улога.

– Тај глумачки педигре потиче од породица, и очеве и мајчине. Сви су нешто глумили, имали неке своје хорове. Као девојчица сам имитирала и играла сам то што су моје мама и бака играле, а прву улогу сам одиграла са 16 и по година, као ученица Глумачке школе при Народном позоришту у Београду. Имали смо одличне професоре, и оно што је врло важно, одмах смо почели да статирамо. У трећој години сам добила ангажман у Народном позоришту у Новом Саду и за само годину дана одиграла сам седам улога. Онда је почео рат. После рата сам одмах добила ангажман у Народном позо-ришту у Београду, јер сам се у току рата борила за слободу. Не волим реч илегалац, нисам знала да пуцам и нисам хтела.
У Народном позоришту сам играла четири године изврстан репертоар и једна су ме пустили 1947. у Југословенско драмско позориште, које је основано Титовом иницијативом. Играла сам у првој премијери „Краља Бетајнове“ 1948. и ЈДП-у сам остала верна до пензионисања – присећа се Бранка.
Своје маестрално умеће показала је и у представи „Скуп“ Јагоша Марковића играјући стогодиш-њака, деду Ника. Првакиња српског глумишта је добитник бројних уметничких признања. Између осталог, Стеријине награде за улогу Гине у „Ожалошћеној породици“ (1964) и два Златна микрофона за радио емисију „Весело вече“ (остала му је верна 50 година). Она је и ватрогасни официр с три одликовања, одличан пливач, а говори и пет светских језика.

– Веома сам поносна и срећна што сам у љубави са Млађом више од шездесет година. Доживети да будете заједно… И данас када ме загрли прођу ме срси – прича Бранка док је Млађа држи за руку.
А љубав се, како нам откривају, одиграла на први поглед, на сцени, током представе. Обоје су од оснивања били у ЈДП и на тим даскама су пре више од 60 година играли момка и девојку у „Рибарским свађама“. Њихове погледе видела је легендарна Мира Ступица и запитала их зашто се не узму, када су обоје слободни. И венчали су се, а Мира Ступица им је била кума. Док разговарамо навиру сећања на њене бесмртне партнере Миодрага Петровића – Чкаљу и Мију Алексића, са којима је милионе „прикивала“ уз радио и култно „Весело вече“.

– Чкаља био несрећан човек, иако је засмејавао милионе. Ишли смо на турнеје заједно. Ја сам била гост по многим кућама, а он је само трчао кући, сину. Све време је тражио себе, срећу. Умро је у некој тузи. За разлику од њега Мија је био весељак, друштвен, волео је и да попије – сећа се Бранка.
У ризници живота брачног пара Веселиновић, у њиховом породичном дому, уз безброј Бран-киних признања су кључеви Београда и Новог Сада, фо-тографије као сведочанства о разним улогама с најзвучнијим глумачким именима и поклони које су добијали током живота, међу којима су слике Оље Ивањицки и Тапија… Многи предмети и слике су продати у годинама немаштине, да би Бранка и Млађа кроз свој Фонд пружили помоћ свакоме ко је за њу упитао, а и онима који нису. Бранка и Млађа управо изводе на пут петоро младих људи између 16 и 20 година. За живота ишколовали су 11 деце. Неки од њих су доктори наука, један је пијаниста, њихова ћерка из Црне Горе сликарка, а скоро сви су, како истиче Бранка, срећно удати и ожењени.

– Било је и слепе деце које смо извели на пут, а наше прво дете је сада новинарка – поносно ће она. Борила се за децу по болницама, школама читав свој век. У кући 68 плакета и прва олимпијска златна медаља за културу и хуманост.

– Моје лутке су увек биле ту да забаве децу у болницама, домовима. Важна је воља, вера. Ја верујем у хришћанство, у смислу филозофије доброчинства. Ова лутка Сармико с којом сам обишла свет и многу болесну децу је, иначе, Лапонац, очуван и млад иако с њиме другујем од 1956. године. Ни сама не знам колико сам суза пролила после играња представа деци која никада неће проходати или умиру од рака, дистрофичарима… Немогуће је да имаш деведесет година и да не примећујеш неправду коју им је живот нанео и тренутак среће који им пружаш – са сетом приповеда Бранка.

Њена дугогодишња пријатељица, највећа српска песникиња Десанка Максимовић, написала је: „Бранка срце греје и сваког насмеје“.

– Иако сам свесна да ми је још сасвим мало времена остало на овом свету, ја још увек планирам… Једина жеља ми је да пронађем људе које ће ми дозволити да се установи награда, односно стипендија, која би носила моје име. На тај начин би неком талентованом детету с хендикепом било омогућено да се бави музиком – каже велика глумица.

Поред тога што слика по платну и стаклу, осликава шкољке и каменчиће, највише привлачи пажњу њена колекција лутака. И сама је, како нам објашњава, луткар. Учила је луткарство у Београду, Москви, Лондону…

– Захваљујући мом Млађи који је био дугогодишњи међународни секретар Удружења глумаца, нема континента који нисмо посетили, а са сваког путовања доносила сам једну или више лутака и то раје више од пола века – објашњава Бранка.

У свом дому Бранка тренутно чува између 200 и 250 лутака, док се преко 300 њих шепури у витринама новосадских „Змајевих игара“ које им је поклонила.

– Посебно место има Самирко којег је свако дете хтело да додирне, а онда ми кажу: „Бранка, он има срце, а ти си му га дала“. Више од двадесет година молила сам градоначелнике Београда и Новог Сада да узму моје лутке и изложе их тако да их што више људи види. Та жеља ми је на крају испуњена. И када ме не буде, моје ће лутке остати да их неко чува за успомену.

Извор: Дневник Он лајн Драган Миливојевић

Пламен стварања

– Бити са Десанком, Крклецом, Бранком Ћопићем, Ивом Андрићем… ја се могу питати како човек после свега може да доживи ову дубогу старост. Мислим да је један од разлога оптимизам и борба да помогнеш другом… Ја нисам грабила живот, већ вечито стварала. И никада нисам размишљала о популарности, јер је лепота у доброти коју смо Млађа и ја имали радећи доровољно и хумано – каже Бранка.

Добар дан у Јапану

– Најсмешније је било Јапану када ми је Млађа рекао: „Супер, овде те нико неће познати“, а ми усред центра сретнемо групу у којој неко каже: „Јаој, види Бранку“. Мени „добар дан“ свакодневно пожели најмање пет непознатих људи – поносно ће Бранка.