klikni dva puta u sliku

NARODNA VEROVANJA I ZABLUDE

Poslednjih dvadeset godina, sa padom komunizma, u našem narodu i pojedinim institucijama vlada mišljenje da se srpski narod „otreznio“ i vraća svojoj veri. Pradedovskoj, svetosavskoj, pravoslavnoj veri. Istina, kao talas, pred kraj 20. veka srpski narod je navalio u bogomolje, porodice, mnoga udruženja, političke stranke, čak i državne institucije počeli sa da slave Krsnu slavu. U osnovne i srednje škole je vraćena veronauka i posmatrači sa strane bi rekli kako Srbi, konačno, žive pravim hrišćanskim životom. Ali, to je samo prividno. Činjenice su malo drugačije. Koliko se Bog trudi da naš narod verski opismeni, toliko se onaj drugi, Antihrist, upire da pomrsi konce i od Srba načini idolopoklonike i mnogobošce.

Svedoci smo, savremenici svih dešavanja, da elektronski i štampani mediji godinama već, predstavljaju i veličaju, ispred svih pravoslavnih i narodnih običaja, neke tuđe, srpskom biću strane i neprimerene, koji nemaju uporišta niti izvor u Bibliji, kako Starog, tako i Novog zaveta. Pored proslavljanja Nove godine, na koju smo se već primili i navikli, a koja vodi poreklo od rimskih bahanalija i saturnalija, kasnije festivala budala, na velika vrata se u srpsko pravoslavlje uvlače neki praznici i običaji koji to nisu. A sve pod ucenama: tolerancija, transparentnost, kompromis… Jedan od mnogih „praznika“, koji se zvučno reklamira u sredstvima javnog informisanja i mami mlade ljude da ga prihvate, je „Dan zaljubljenih“, 14. februara. O njemu će ovde biti reči.

„DAN ZALJUBLJENIH“

Da li vas je iko ikada učio o pravom poreklu Valentinovog dana poznatijeg kao „Dan zaljubljenih“? Znate li uopšte zašto toga dana trebate da praktikujete običaj razmenjivanja ljubavnih poruka? Da li ste se zapitali zašto praznujete „Dan zaljubljenih“, kada Biblija nigde ne spominje da je taj dan deo verovanja novozavetne Crkve? Od koga je nasleđen taj običaj i da li je on imalo hrišćanski? Pitanja su na koja ćemo odgovoriti ovim tekstom.

Paganski Rimljani su vekovima pre Hrista slavili 15. februar, razbludni idolopoklonički festival u čast Luperkusa, lovca na vukove. Taj razbludni praznik su zvali „Luperkalija“. Isto tako, običaj razmenjivanja ljubavnih pisama i ostala tradicija u čast oboženog herojskog lovca iz Rima, Luperkusa, bili su u staro vreme povezani sa paganskom praksom među mladima da nasumice sklapaju „ozbiljne“ veze, u kojima je dolazilo do prostitucije. I danas srpsku omladinu „savetuju“ da na taj dan sklapaju ozbiljne veze, jer je to moderna stvar, treba biti u TRENDU! A to je samo obnova jednog starog običaja koji je prenet iz rimskog festivala Luperkalije u mesecu februaru, u kome su se imena mladih žena stavljala u kutiju, a potom bi bilo izvučeno ime one „koju je htela sreća“.

Kada je car Konstantin proglasio Hrišćanstvo zvaničnom religijom Rimskog carstva, crkveni krugovi su razmatrali ukidanje tog paganskog običaja, ali Rimljani nisu hteli ni da čuju za takvu mogućnost. Zato je napravljen kompromis da praznik i dalje ostane, ali da se iz njega izbace prostački i razbludni obredi.Međutim taj praznik nije postao hrišćanski sve do dolaska pape Gelasija na vlast. Već 496. godine ovaj papa menja dan održavanja Luperkalije i umesto 15. februara uvodi da se taj praznik proslavlja na dan Svetog Valentina, 14. februara, („Običaji i praznici širom sveta“, aut. Lavinija Dobler, str. 172). Valentin je bilo narodno ime u starom Rimu i roditelji su često svojoj deci davali to ime po čuvenom čoveku iz starog doba, a ta čuvena ličnost bio je lovac Luperkus.

Grci su Luperkusa zvali „Pan“, a Semiti su ga nazivali „Val“. Paganski bog „Val“, koga Biblija često pominje – predstavlja samo drugo ime za Nimroda, koji beše „dobar lovac“, (1. Mojs. 10 : 9). Kod Rimljana je lovac Nimrod ustvari Luperkus – lovac na vukove. Ime Valentin dolazi od latinske reči „Valentinus“, „Valens“, što doslovno znači: biti snažan, jak, moćan, silan. Kod nas u Starom zavetu izraz „silan lovac“, (1. Mojs. 10 : 9), je preveden kao „dobar lovac“, verovatno zato što se pridev „silan“ učinio našem prevodiocu kao sinonim za dobar i uspešan, a i prethodni stih govori o Nimrodu kao „silnom na zemlji“. U staro vreme bila je poznata narodna izreka o Nimrodu da je „silan lovac pred Gospodom“. Nimrod je bio narodni heroj, narodni Valentin! Još su, dakle, drevni pagani odabrali dan Svetog Valentina kao slavu u čast Luperkusa ili Nimroda. Nema sumnje da je silni lovac na vukove Nimrod, izvorni Valentin! Nimrod je imao još jedno ime – „Sanktus“, ili „Santa“ – koje znači „Sveti“. Takva titula bila je uobičajena za svakog boga-heroja. Zato nije nikakvo čudo što se rimska Luperkalija zove „Dan Svetog Valentina“! Nimrod- izvorni Sveti Valentin, bio je poznat i kao „Saturn“, rimsko-vavilonski bog koji se sakrio od svojih progonitelja. Latinska reč Saturn potiče od Vavilonaca koji su govorili semitskim jezikom, a znači biti skriven, sakriti se, potajno, krišom. Prema staroj tradiciji, Saturn (Nimrod) je pobegao od svojih progonitelja i sakrio se u Italiji. Apeninske planine su se u staro doba nazivale „planine Nembrodove“, odnosno Nimrodove. Nominalni Hrišćani, kasnije su za vreme cara Konstantina učinili Nimroda, (to jest, Svetog Valentina kod rimskih neznabožaca), crkvenim svecem koga su nastavili da slave, ali sada kao hrišćanskog mučenika.

Zašto su Rimljani odabrali dan 15. februara i noć 14. februara kao vreme za slavljenje Luperkusa – Nimroda? I po Starom, a i po Novom zavetu, zalaskom sunca je počinjao novi dan. Smatralo se da je Nimrod, odnosno Val – bog sunca starih pagana – rođen tokom zimskog suncostaja (solsticija). U staro doba suncostaj je padao na dan 6. januara, kada se i slavio Nimrodov rođendan. Kako se vreme dolaska suncostaja kasnije promenilo, proslava rođendana boga Vala (Nimroda) pomerena je na 25. decembar i danas je poznata po imenu „Božić“. Još jedna podvala paganskih Rimljana!

Po starozavetnom običaju majka i muško dete dolazili su na obred očišćenja četrdeset dana nakon rođenja deteta. Četrdeset dana nakon 6. januara, izvornog Nimrodovog rođendana, dolazi 15. februar, a to je praznik Luperkalija ili dan Svetog Valentina koji je počinjao da se slavi 14. februara uveče. Veruje se da se Nimrodova majka Semiramida očistila u taj dan i da se tada po prvi put pojavila u javnosti sa svojim novorođenim sinom. Semiramida i Nimrod su izvorni „majka i dete“. Nimrod ima još jedno ime- „Kupidon“, što znači „želja“, (Enciklopedija Britanika, odrednica Kupidon). Smatra se da je, kada ga je ugledala, Nimrodova majka osetila požudu prema svom sinu. Nimrod je postao čovek koga je priželjkivala, njen Kupidon, a kasnije i njen Valentin, silan lovac!

Veruje se da je Nimrodova majka bila toliko zla da se udala za rođenog sina! Staroegipatski spomenici sadrže urezane napise da je Nimrod bio „muž svoje majke“. Kada je porastao Nimrod je postao dete-heroj mnogih žena koje su za njim žudele. On je bio njihov Kupidon. Knjiga proroka Danila, (11 : 37), opisuje Nimroda kao ljubav žensku. Nimrod je kod mnogih žena izazivao ljubomoru, pa su se idoli kojima je predstavljan često nazivali „idoli od revnosti“ (ljubomore), knjiga proroka Jezekilja, 8 : 5. Lovac Nimrod je takođe bio Valentin – silan heroj, svih tih žena! stoga nije uopšte čudno što su se pagani sećali svog herojskog lovca Nimroda ili Vala, tako što su jedni drugima slali ljubavne poruke i simbole u obliku srca, 14. februara uveče, pošto srca simbolizuju tog čoveka. I zato su Rimljani, a zatim i većina evropskih naroda – nabeđeni Hrišćani ili Hrišćani iz srebroljublja i koristoljublja, nametnuli prvo sebi samima taj praznik za proslavljanje, a sada bi da ga nametnu i ostalim narodima, pogotovo pravoslavnim!

Razmislite pravoslavni Srbi, vredi li zbog bilo kog paganskog praznika ili običaja, izgubiti dušu?!

Izvori: „ISKRA“ – Birmingem, Biblija, Stari Zavet.
priredio: Vladimir S. PUTNIK