Intervju: ZVONIMIR ĐUKIĆ

Zašto ne svirate nove pesme na koncertima?
Još nema potrebe, neka ih publika prvo presluša i zavoli.

Da li je istina da si redovan posetilac teretane?

Imam 43 godine, a tek sam pre nekoliko godina počeo da se ložim na trening. Telo mora da bude fit.

Čuli smo trač da si bio debeo kao dete. Da li je to istina?

Bio sam poprilično debeo.

Kako si smršao?

Došlo je do trenja između želja i realnosti, život je počeo da me pomalo nervira. Lako se istopiš kad u sredini u kojoj živiš ne možeš da postigneš svoje zamisli. Na kraju se forma istopi, a ostane samo suština (smeje se).

Da li si gitaru počeo da sviraš kao debljuca?

Gitaru sam počeo da sviram kao potpuno odlučan i odgovoran čovek. Dok sam bio mali i debeo, ustajao sam s klupe u parku da tražim mrave. Bio sam istraživač, a i hteo sam da se klupa malo odmori od moje mase.

Koliko ti prija činjenica da si frontmen?

Nije to ništa posebno. Celina te izgura da je reprezentuješ, a ti si njen srazmeran deo. Ponekad te činjenica da si frontmen može i sputati. To je odgovornost.

Hoćeš da kažeš da neodgovorni ljudi ne mogu da budu frontmeni?

Neodgovorni ljudi ne žive u skladu s prirodom i ne mogu da budu frontmeni. Frontmen je na granici između organizacije i improvizacije. Odgovornost je i osnova hedonizma, neodgovoran čovek ne može biti hedonista.

Da li naziv vašeg novog albuma „Kolo“ ima veze s Teslom i sa strujnim kolom?

Taj album je pun slobode i simbolike, toliko da u njemu svako može da nađe šta mu treba. Naravno da ima veze i s Teslom, sa strujnim kolom. Simboliše i kolo, ljude koji se drže za ruke, zajedništvo, ples, muziku…

Da li si detinjast?

Kad dete izađe iz tebe, život postane teg, nestane sunce i sve je hladno kao sneg.

Je l’ tebi život postao teg?

Nosim se sa životom. Kad god čovek prestane da se nada, nađe u sebi neki eliksir koji ga podmladi i vrati dete u njemu.

Tebi to uspeva?

Da!

Šta bi uradio da imaš najnoviju „Mercedesovu“ limuzinu?

Prodao bih je, a potom bih za sve pare kupio „trabante“, sve bi ih spojio u jednu veliku limuzinu koja bi se protezala od Zvezdare do Kalemegdana. Onda bih taj višak podelio s drugim ljudima. To je, na kraju krajeva, i suština. Ako imaš viška, podeli ga s drugima, inače nema uživanja. Ako očekuješ da dobiješ, moraš prvo da daješ.

Misliš li da ego i samoživost osujećuju umetnika?

Oduzimaju mu titulu i pravo da sebe zove umetnikom. Svakom umetniku treba da bude važno ne da ga ljudi pamte po imenu već po nekom delu. Ja bih voleo da mene ljudi pamte po nekoj pesmi.

Koliko ste kilometara prešli svirajući od grada do grada, od kontinenta do kontinenta?

Stotine hiljada kilometara i toga nismo bili svesni dok nam šuljevi nisu postali žuljevi. Mislim da smo jedini bend koji je iz Srbije išao u Australiju na dva dana. Beograd-Sidnej-Melburn-Beograd u jednom cugu. Sve zbog muzike.

Da li ti je u ona teška vremena sankcija i kriza padalo na pamet da prestaneš da se baviš muzikom?

Nije, zato što bi sebe uvalio u govna. U govnima smo bili i onako i to toliko dubokim da nijedna industrija obuće nije napravila dovoljno duboke cipele koje bi mogle po tim govnima da gazaju.

Koliko razumevanja imaš za ljude?

Mnogo, jer da bi bio hedonista, moraš biti tolerantan, razuman, u krajnostima odlučan i hrabar. Moraš biti vitez.

Za koga nemaš razumevanja?

Nemam razumevanja za smradove koji sede u ćoškovima svojih soba i samo kenjaju. Ljude koji ne umeju da se raduju nečijem uspehu, koji drže predavanja, a ništa u životu nisu uradili, niti se trude da urade. Svako ko se trudi može da uspe.

Hoćeš da kažeš da nisi ništa bolji od drugih ljudi?

Naravno da nisam. Radim normalno svoj posao, kao što neko vozi tramvaj ili peče hleb. Moja jedina prednost je u tome što ponekad provirim iz katodne cevi. Da sam fudbaler i da mogu na stadionu pred sto hiljada ljudi da izvedem neku majstoriju, ne bih se nikada slikao za novine ili televiziju. Tu se čovek pokazuje na delu.

Zašto ste dali bendu ime Van Gog?

Zbog njegove lucidnosti. Nadali smo se da će deo njegove karme preći i na nas.

Kako pravite pesme?

Dolaze same od sebe i mikad ne znaš kad da im se nadaš. Pesme nam se dešavaju u komadu. Van Gog od 1986. godine vežba svaki dan od osam sati ujutru. To nam je posao. Kao što neko ide u kancelariju, tako mi idemo na probu. Svaka proba se snima, preslušava…

Šta je s bivšim članovima Van Goga?

Često razmišljamo i kontaktiramo s ljudima koji su nekad bili članovi benda. Oni su bili i uvek će biti deo Van Goga. Mi smo bend napravili da bismo pobegli od stvarnosti i da bismo stvorili neki svoj svet. Niko u prvoj postavi benda nije imao uticajnog ćaleta ili kevu. Slava nam se desila sama od sebe.

Da li si uvek zadovoljan muzikom koju napraviš?

Kad budem bio potpuno zadovoljan, prestaću da sviram. Teško da će se to ikad desiti. Mi smo bend koji ni na jednom albumu nije pokazao da želi da koketira ili da se svidi publici. Muziku pravimo zato što je volimo. Jako smo ponosni i na ovaj novi album „Kolo“. Napravljen je s dečačkim zanosom.

Kako se desilo da album završi na remiksu u Njujorku?

Albumi su kao deca. Ne smeš da ih previše paziš i razmaziš jer će biti bolešljiva. Poslali smo album u Njujork na remiks i nismo se mešali čoveku u posao. Snimak je vraćen i jako smo zadovoljni. Nismo znali kako želimo da zvuči, a čovek je odradio fenomenalan posao. To je sinergija.

Koja ti je alternativa u slučaju da prestaneš da sviraš?

Alternativa mi je da počnem da sviram.

S obzirom na to da se baviš fotografijom, da li si nekad radio na nekom svom omotu za album?

Pristalica sam teorije da jedan čovek ne može i ne ume sve. Jedan čovek ništa ne može sam. Tim je presudan. Svako u timu zna gde mu je mesto, pa tako i ja. Umem da budem zahtevan, ali ljudi koji me znaju umeju i da me trpe.

Zašto si ošišao dugu kosu? Znamo da je bilo davno.

Ne znam, menjam se. Kad gledam neke svoje stare slike često me bude sramota. Sad sam zreliji.

Da li te je stvarno nekad sramota od sebe samog?

Jeste. Čovek koji nema stida nije čovek nego robot. Moraš imati svest o manama da bi osetio i svoje vrline. Nikad sebi nisam dozvolio da budem ponosan, niti da nekoga unizim. Živim od rada, a radim ono što volim. Stvarno ne znam šta bih još mogao od Boga da tražim. Možda da me posluži zdravlje.

Pun si energije, koliko često i dugo spavaš?

San je super stvar. U snu se često svađam sa sobom i svojom savešću. U snu sam spoznao neke svoje grehove prema prijateljima. Često se desi i da mi u snu padne na pamet neka ideja za pesmu.

Kako reaguješ na kritike?

Ako su upućene od upućenog, grade me. Uvek se okrećem prošlosti i tražim greške da bih znao kako da se postavim ubuduće. Pohvala čoveku godi, ali ga kritika gradi.

Da li si nekad poželeo da napišeš knjigu?

Imam ideju da objavim knjigu savršeno dizajniranih korica u kojoj će biti 357 praznih belih strana. Želja mi je da tiraž te knjige bude što veći i da ljudi u toj knjizi pišu svoje knjige.

Zašto baš 357 strana?

Odlično pitanje. Broj tri simboliše sveto trojstvo, broj tri je i simbol deteta. Mama je broj jedan, tata je broj dva, jedan i dva daju tri. Broj pet, predstavlja petokraku, simbol čoveka i naopakog čoveka, povezuje krajnosti. Broj pet je i mama, tata, dete, pas i kravata… Broj sedam, o njemu sam dugo razmišljao. Imam milion primera broja sedam: sedam sekretara SKOJ-a, Snežana i sedam patuljaka, sedmi sin sedmog sina, sedam kontinenata, sedam dana u nedelji, sedam zvezda vidljivih golim okom, „seven up“ i na kraju „Kolo“, sedmi studijski album grupe Van Gog.

Misliš da će nam se svideti?

Nije bitno, nama iz benda se sviđa.

Izvor: Maximag co yu