Stefan Malarme (18. mart 1842. – 9. septembar 1898.) francuski pesnik, jedan od osnivača simbolizma. On je najpotpunije izrazio težnje simbolizma da novim pesničkim jezikom stvaraju čistu poeziju, koja treba da otkrije apsolutnu stvarnost oslobođenu od vulgarnosti svakodnevnog života. Poezija ne treba da imenuje stvari već da stvara njihovu atmosferu, ona ne treba da kazuje nego da nagoveštava, ne da deluje opisom i slikom nego sugestijom. Ovim shvatanjem pesnik jeziku daje glavnu prednost. Za razliku od drugih simbolista koji su svoje nazadovoljsto izražavali boemskim životom, Malarme je živeo mirnim životom profesora engleskog jezika. Ali to mu nije nimalo smetalo da poeziji posveti svoj život.

Zbirke pesama:

* Pesme“ (1887).
* Knjiga“ (1897).
* Pesme i proza“ (1891).

STREPNJA

O zveri, ja neću večeras u tami
Da ti svladam telo, večno greha žudno,
Niti poljupcima u beskrajnoj čami
Da ti mrsim tužno masne kose bludno.

Teški san bez snova moje srce traži,
San koji će svako kajanje da zbriše,
San drag tebi posle tvojih crnih laži,
Tebi, što o smrti znaš od mrtvih više.

Jer, Blud rijuć ispod otmenosti moje,
Jalavošću svojom žigosa nas dvoje;
Al’ dok ti u grudma surovim ko kam

Srce je kog zločin ne vredja ni jedan,
Ja bežim, bled, videć les mrtvački ledan:
Bojim se umreću ako legnem sam.

LABUD (Verzia prevoda)

Devičansko Danas, živahno i krasno
zanesenim krilom da l’ razbiti smede
jezero sledjeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdasnji se Labud seća, sli kasno:
divan je, no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu čamom strasno.

Vratom stresće belu tu smrt što je steče
prostorom kaznjena ptica kog poreče,
al’ na užas tla što perje joj sputava.

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,
ukošen u hladnom snu prezira spava
zaodenut Labud, izgnan beskorisno….

LABUD (Verzija prevoda)

Čedni, hitri, lepi, da l’ će danas nama
kretnjom pjanog krila razbiti odjednom
taj basen napušten krut koji pod ledom
zaspalih letova sjajna santa slama!

Divni labud pamti da je on pun plama
taj divni, al’ zalud žudi za pobedom
jer kraj gde se živi ne opeva redom
kad neplodne zime zablista se čama.

Njegov vrat će stresti smrt beline pune
kroz prostor zadati ptici što ga kune,
al’ ne užas zemlje gde mu perje jenja.

Sablast koju čist sjaj tu naznači zalud,
on skrućuje se u hladnom snu prezrenja
kojim se kroz progon izlišni svi Labud.

DVORAC NADE

Tvoja se bleda kosa talasa
Izmedju mirisa tvog tela
Ko zastava nestašna i bela
Čija svila na suncu belasa.

Umorno bijuci kroz krike
Napev bubnja kog voda osvaja,
Od prošlosti srce se odvaja
I, šireci vale tvoje kike,

Juriša, penje se – pijani borac
Kroz močvare krvi, – da zabije
Tu zastavu zlatnu najhrabrije
Na taj nacin i bakreni dvorac

Gde, kad nehaj celu je ogrne,
Plačna Nada gladi se i svija
Dok ni jedna zvezda ne izbija
Kroz noć crnu poput mačke crne.

ZDRAVICA

Ništa, stih čedni, ova pena
Da naznače tek sjaj pehara:
Tako daljinom kao para
Nauznak tone roj sirena.

Mi plovimo, o nebrojena
Družbo, za mene krma stara
Vi slavni pramac koji para
Val gromova i nevremena.

Pjanost mi krasna daje daha
Ljuljanjem njenim da bez straha
Zdravicu držim tu uspravno

Samoćo, hridi, zvezdo vedra
U ime svega što je ravno
Brižnosti beloj našeg jedra.