Rim će od 20. februara serijom manifestacija obeležiti 100 godina od objavljivanja futurističkog manifesta italijanskog pisca Filipa Tomaza Marinetija. Manifestacije objedinjene imenom Futuroma počeće svečanim otvaranjem 20. februara, na kojem će se italijanska prestonica pretvoriti u pravi futuristički grad.
Uz posebno osmišljeno osvetljenje centra grada, britanski umetnik Brajan Eho predstaviće instalaciju napravljenu ekskluzivno za Futuromu, a predviđeno je i otvaranje dve velike izložbe u saradnji s pariskim Centrom „Žorž Pompidu“ i londonskim „Tejt modernom“. Do 16. maja u gradu će biti upriličeni različiti spektakli, manifestacije i izložbe – ukupno 46 – u duhu futurističkog pokreta.
– Futuromom želimo da obeležimo rađanje futurizma, ali i istaknemo trenutnu živost tog pokreta – rekao je pomoćnik gradonačelnika zadužen za kulturu Umberto Kropi. – To će biti prilika i za probu novih italijanskih tehnologija i njihovu kasniju češću primenu – dodao je.
Futurizam je bio jedinstven pokret u okviru moderne umetnosti, jedan od najradikalnijih modernih umetničkih „izama“ koji je bučno odbacio tradiciju i sve onovremene vrednosti i institucije. Paradoksalno, danas je deo italijanske kulturne baštine i tradicije. Bio je kratkog veka – za mnoge tek jedna meteorska epizoda – ali od trajne, mada često osporavane važnosti. Sam je izabrao svoje ime (za razliku od fovizma i kubizma, kojima je te nazive nadenula antagonistička kritika). Od futurizma potiče moderna tradicija umetničkih manifesta.
U jesen 1908. godine, pesnik Filipo Tomazo Marineti (1876-1944) napisao je manifest, koji se najpre pojavio kao uvod u njegovoj zbirci pesama izdatoj u Milanu januara 1909. godine. Međutim, izazvao je veći odjek tek kad je odštampan na prvoj strani francuskog lista „Le Figaro“ 20. februara iste godine. Obično se taj datum uzima kao dan rođenja futurizma.
Za razliku od većine onovremenih pisaca i umetnika, Marineti je imao svest o tehnološkoj revoluciji koja se dešavala tih dana. Želeo je umetnost koja je bila kadra da sruši, demolira prošlost, te da slavi ushićenje i lepotu brzine i mehaničke energije. Tako na jednom mestu u manifestu piše: „Delo koje nije agresivno po karakteru ne može biti remek-delo… Mi želimo da glorifikujemo rat – jedinu higijenu sveta – militarizam, patriotizam, destruktivno delovanje anarhista, divne ideje od kojih se umire i prezir prema ženama. Želimo da uništimo muzeje, biblioteke i akademije svih vrsta i da povedemo rat protiv moralizma, feminizma i protiv svake oportunističke i ulitarističke niskosti i odvratnosti“.
Marinetijeva žestina odgovarala je njegovom nestrpljenju koje se javilo usled nepotpunog nacionalnog razvoja Italije početkom XX veka, kao i velike opterećenosti grandioznom tradicijom koja je kočila i pritiskala kulturu u Italiji više nego u bilo kojoj drugoj zemlji.
Uz pomoć Marinetija, trojica slikara: Umberto Bočoni (1882-1916), Luiđi Rusolo (1885-1947) i Karlo Kara (1881-1966) sastavili su „Manifest futurističkih slikara“, koji je javno prezentovan na pozornici teatra „Kijarela“ u Torinu 8. marta 1910. godine. Uz zvižduke i tuču u sali, Bočoni je izdeklamovao ovaj manifest čvrsto zahtevajući novu umetnost za novi svet, odbacivši bilo kakvu vezu s umetnošću prošlosti. Bočoni je tada rekao: „Figura pred nama nikad nije statična, već se neprestano pojavljuje i nestaje. Zahvaljujući istrajnosti (postojanosti) predstava u mrežnjači, stvari u pokretu se multipliciraju i distorzirane, one slede jedna drugu u prostoru kroz koji prolaze kao vibracije“.
Slike futurista pokazuju intresovanje za urbane i često nasilne teme, a ponekad je bilo i interesantnih eksperimenata u slikanju električnog svetla. Bočoniju, Rusolu i Kari pridružuju se još dvojica futurističkih slikara: Đakomo Bala (1871-1958) i Đino Severini (1883-1956). Prva velika izložba futurističkih slikara otvorena je 30. aprila 1911. godine u Milanu. Novinu su predstavljale teme kao što je: „Tuča u Milanskoj galeriji“ (Bočoni), „Voz u pokretu“ (Rusolo) ili „Sahrana anarhiste“ (Kara), ali ne likovna obrada slike.
Najdarovitiji i najinventivniji među futurističkim umetnicima bio je Umberto Bočoni. Na svojim slikama, kao i skulpturama, on je uspeo da sjedini futurističko intresovanje za vozove, gomile i pokret u poetsko delo epske snage. Revoltiran grčko-mikelanđelovskom tradicijom, koja je bila osnov onovremene skulpture, zahtevao je njenu potpunu obnovu. On je čak pominjao i mogućnost ugradnje motora koji bi skulpturi dali stvarni pokret. Jedno od njegovih najznačajnijih dela je skulptura koja predstavlja čoveka koji je zakoračio u prostor pod nazivom „Jedinstvene forme kontinuiteta u prostoru“. Ona otkriva pokušaj da se forma „otvori“ kako bi se oslobodila energija koja je sadržana u njenoj strukturi i kako bi se stopila s okolnim prostorom.
Osnovni futuristički stavovi svodili su se na insistiranje na tome da rast tehnologije, praćen određenim razvojem društva i misli, traži nov izraz kroz novu, smelu umetničku formu. Takvi stavovi su postojali i ranije, ali nikada pre toga nisu prezentovani na tako vatren i žestok način. Futurističke slike su pokazale mogućnost predstavljanja koliko vizuelnih, toliko i nevizuelnih aspekata okoline, koju su doživljavali kao dinamičnu.
S Prvim svetskim ratom došao je i kraj futurizmu. Marineti je ostvario svoje političke ideale pomažući fašistima da preuzmu vlast u Italiji. Posle 1918. godine bilo je nekoliko pokušaja da se obnovi futurizam, ali oni nisu „urodili plodom“. Za Rusiju se može reći da je najveći neposredni dužnik futurizma. Majakovski mnogo duguje Marinetiju, uprkos suprotnim političkim stavovima. Revolucionarna umetnost Rusije, naročito arhitektura, u nekim stvarima predstavlja ostvarenje onoga što su pokušavali futuristi.
Futuristička arhitektura
Kroz ličnost Antonija Sent Elja u futurističku sferu je 1914. godine ušla i arhitektura. U „Manifestu futurističke arhitekture“, objavljenom 11. jula 1914. godine, predstavljene su Sent Eljine ideje, izražene putem grafičke forme, s ogromnim brojem crteža izloženim pod nazivom „Novi grad“. U viziji s nagoveštajima naučne fantastike on je predložio novu vrstu metropolisa, koji je projektovan bez osvrta na istorijske stilove, u skladu s novim materijalima i konstruktivnim otkrićima inženjeringa. Njegovi crteži otkrivaju osećaj za formu koja mnogo duguje uticajima art nuvoa, što je podržano i njegovim odbacivanjem vertikalnih i horizontalnih linija, statičnih masivnih formi, kao i njegovim zahtevanjem arhitekture od „armiranog betona, gvožđa, stakla, tekstila i svih onih zamena za drvo, ciglu i kamen koje doprinose utisku najveličanstvenije elastičnosti i lakoće“.
Izvor: Građanski list Dragana Garić