Projekat književnog kluba KNJAŽEVAC

JEZIK, ČOVEKOV GOSPODAR


„Prevođenje“ Brajana Frila u režiji Dejana Mijača, Jugoslovensko dramsko pozorište

Kada se kaže da „jezik kosti nema, a kosti lomi“, ne misli se baš na kulturni imperijalizam. Zaturanje sopstvenog kulturnog identiteta, njegov zaborav, siguran je put u sunovrat naroda koji do korena ne drži. U našem slučaju, na primer, svekolika primena engleskog jezika, od koga nema mira ni u privatnosti doma, ni u idili detinjstva, mogla bi da bude dobar primer za „prevođenje“, s jedne na drugu stranu, kao na Brojgelovim slikama.

Mimo ove asocijacije, teško je definisati neku povezanost naše egzistencije sa njihovom esencijom, ako ćemo po Sartru. Irski problem sa Englezima, pokrštavanje imena i toponima, ukidanje suštinskog i originalnog na račun univerzalnog i „razumljivog“, blizak je Ircima, pa i nama, ovde, kada za Irce navijamo. No, ako o sebi mislimo, a krajnje je vreme, nema neke sličnosti između prevođenja nas (preko…) i njih. Vapaj za razumevanjem se može izraziti gotovo svakom od 200.000 dramskih situacija, sa koliko, kažu, barata teorija drame.

Dejan Mijač postavlja Frilov „Prevod“ kao, gotovo, dve predstave. Prvu, koja je smeštena u prvi deo događanja, u kojoj upoznajemo uzbudljiv irski svet, koga smo se nagledali u XX veku, ali nam je i dalje zakučast. Manus (Goran Šušljik), branilac tradicije, u prostoru arheoloških iskopina (Juraj Fabry) organizuje paralelni život u jednoj od „narodnih škola“, u kojima učitelji, kao njegov otac Hju (Mihajlo Janketić), uče junoše ne samo ljubavi prema tradiciji, nego i prema znanju kao takvom, onom koje nema granice. Sara (Anita Mančić), devojka je koja teško govori, no, utoliko će njen jezik biti dragoceniji. Mojra (Milica Mihajlović) zaljubiće se u Engleza, Poručnika Jolanda (Igor Đorđević), kako se uvek dogodi, u nevreme. Kapetan Lansi (Dragan Petrović Pele) i Poručnik Joland su u Irskoj na značajnom zadatku – da preimenuju toponime, da ih učine, po njima, razumljivijim svima. Kako istorija neminovno napreduje, tako i ljubav ne može da se sakrije. Sve će se završiti u vatri.

Drugi deo Mijačeve predstave polako gubi na ritmu, postaje raspričan, ponavlja teme koje su već apsolvirane, postaje predvidiv i zamoran.

U priči se pojavljuje Oven (Gordan Kičić), Manusov brat, koji je prevodilac engleskim kartografima. Okrenut budućnosti, pokušava da pomiri otpor svojih prema nametnutoj „modernizaciji“ i zadatak koga se prihvatio. Uspeh je nemogućan.

U „Prevođenju“, kako je, sasvim opravdano, preimenovan Frilov komad, igraju još Predrag Ejdus (Džimi Džek), Hristina Popović(Bridžit) i Petar Benčina (Doulti). Ejdus ponovo uspeva da sačini zauman lik, pijanca koji je zaljubljenik u reči, na svim živim i mrtvim jezicima. Milici Mihajlovići nije bilo potrebno znanje jezika da izrazi ljubav Englezu. Njena glumačka sredstva su uvek besprekorna. Gordan Kičićje Ovena igrao tačno, racionalno, sa grižom savesti kao ogledalom greha. Anita Mančićje dijapazonu svojih sjajnih uloga dodala još jednu. Goran Šušljik i Mihajlo Janketićigraju dve polovine istog, retrogradnog, a plemenitog principa. Igor Đorđevićje stvarno razumeo sve što se rečima ne može izraziti. Dragan Petrović, duhovit i neobičan, kao uvek. Mladi, Hristina Popovići Petar Benčina, odlični.

„Prevođenje“ Brajana Frila, u režiji Dejana Mijača, ozbiljna je i prostudirana predstava, uprkos svojim manama. Na polju intimne drame, o dva brata, koje deli vreme i pogled na njega, jedan bi da zadrži prošlost po svaku cenu, a drugi da je iskoristi kao put ka budućnosti, ovaj komad funkcioniše savremeno i univerzalno. Tu, dakle, možemo da se prepoznamo. Utoliko bi, uz štrih i sa više akcenta na intimnom, to bila predstava koju bismo bolje i lakše gledali.

Zanimljiv je podatak da je jedan od najznačajnijih savremenih reditelja kod nas, Dejan Mijač, diplomirao sa komadom iz irske dramaturgije – „Plug i zvezde“ Šona O’Kejsija. I da je „Prevod“ napisan na engleskom jeziku. Prevela ga je na srpski Jasna Novaković.

Tradicionalnu irsku muziku izvodi grupa Orthodox Celts.

Svaka priča o jeziku se, na kraju, svede na priču o vremenu. Kao mašini za mlevenje istorije.

Izvor: Danas Dragana Bošković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *