Austrija velikim brojem koncerata, izložbi i svečanosti obeležava 200 godina od smrti kompozitora i dirigenta Jozefa Hajdna, „muzičkog giganta“ kome nije bilo lako u zemlji koja je i domovina Volfganga Amadeusa Mocarta.
Hajdn, poznat kao „otac simfonije“, imao je ključni značaj u razvoju mnogih muzičkih formi, kao što su gudački kvartet, klavirska sonata i koncerti. Njegovi oratorijimu smatraju se zlatnim standardom, a iza sebe je ostavio više od 100 velikih dela i stotine kraćih komada.
Mocart je, pak, bio „čudo od deteta“, autor više od 600 dela, a još veću slavu doživeo je posle smrti u 35. godini. Poznato je da je voleo vulgarne šale, da je bio drzak i napadan. I sam Hajdn je idealizovao genijalnost svog mladog prijatelja.
„Kako su originalna Mocartova dela, kako duboka, kako muzički inteligentna i izuzetno suptilna. Vaš sin je najveći kompozitor koga znam“, rekao je svojevremeno Hajdn Mocartovom ocu Leopoldu.
Hajdnovo delo, kažu, vole uglavnom oni koji ga i poznaju. Takvih je, međutim, neuporedovo manje nego Mocartovih obožavalaca. Zato je veoma teško probuditi „mocartovski entuzijazam“ prema trezvenom čoveku, poznatom pod nadimkom „papa Hajdn“, koji je umro u 77. godini posle prilično običnog života i čija su dela uglavnom nepravedno smatrana strogim i manirističkim.
„Ovde je sve Mocart. Turisti ne znaju ništa o Hajdnu“, kaže Ibrahim Erneten, koji prodaje karte za koncerte turistima koji šetaju bečkom pešačkom ulicom Graben, koja se završava zgradom Opere.
Drugi ulični prodavac karata to potvrđuje rečima da od 50 karata koje proda dnevno, samo dve ili tri kupe zainteresovani da slušaju Hajdna.
Većina bi želela da prisustvuje koncertima Mocartove muzike ili da čuje valcere Johana Štrausa.
Koliko je teško „prodati“ Hajdna, najbolje zna Franc Pataj, organizator manifestacija kojima se obeležava 200. godišnjica od smrti velikog kompozitora.
„Ako nekome pokažete Hajdnovu bistu, on će misliti da se radi o Mocartu“, kaže Pataj, koji je pre tri godine učestvovao i u obeležavanju 250 godina od Mocartovog rođenja.
Predviđeni budžet za jubilej Hajdna, od oko 40 miliona evra, samo je četvrtina budžeta koji je bio namenjen svojevremeno obeležavanju godine Mocarta.
Pri tom, kaže Pataj, pokušaj da se utvrdi ko je od njih dvojice veći mužičar isto je kao tražiti odgovor na pitanje „da li je zelena boja lepša od žute“.
Na dan Hajdnove smrti, 31. maja, pod dirigentskom palicom Adama Fišera, izveden je Hajdnov oratorij „Stvaranje“ u Palati Esterhazi u Ajzenštatu, gradu na jugoistoku Austrije, koji je bio dom kompozitoru tokom većeg dela života. Istoga dana širom sveta održano je još 20 koncerata u čast jednog od najvećih klasičnih kompozitora, a papa Benedikt XVI, inače veliki ljubitelj Mocarta, služio je u Crkvi svetog Petra u Rimu misu u čast Hajdna.
Hajdn je, uprkos predrasudama, imao i toplu, duhovitu stranu, koju je pokazao i u svojim delima i u životu. Bio je poznat kao veliki ljubitelj vina, te je u ranim godinama zahtevao da mu plata bude isplaćivana upravo u tom „plemenitom piću“.
Obožavao je žene, a od svoje sopstvene je tražio da mu cepa partiture i onda od papira pravio uvijače za kosu.
Hajdn je bio Mocartov mentor, i uprkos relativno „slaboj prođi“ u odnosu na Amadeusa, bio je veliki i u svom vremenu.
Mocart je umro u bedi, dok je Hajdn večeravao sa jednim od tadašnjih najmoćnijih prinčeva Evrope – Esterhazijem. Posle Hajdnove smrti, sam Napoleon, u čijim rukama je bio Beč, naredio je da ispred crkve u kojoj je ležao bdi počasni stražar.
Izvor: B 92