LEPOTA SPALJENE SPOZNAJE
(VATRA ĐORDANA BRUNA)

Smeju se nedelje na zlatnim kapcima katedrala,
probija zrak, toplotu rasipa o zidine,
zaklonjen oblakom dima izmičeš lažima.
zatvaraš oči, bukneš i ugasneš:
čuvaš svoj zadnji prizor za sećanje.

Da sam ranije stigao na Campo dei fiori
ne bi otrovnm vazduhom gorelo nejasno pitanje,
ne bi ti bose noge smrtile lomačom,
ne bi ovenčan vatrom gledao lepotu spaljene spoznaje.

Njihova strast je pala na rodne godine,
njihovo sunce žari po usijanoj ploči:
Ne bi ni drveća, ni vode u njinim očima,
pustoš je ta, što gori ljudski um u pepeo.

Da sam punim jedrima brodio niz vetar
i konja poter`o po pravdi nebeskih puteva
da stignem, da sklonim ruku dželatu
i smirim zver u onima što pustoše misao
na Campo dei fiori:
Plamen bi ostao neokrščen, pepeo izrasrao u telo,
svetina zaištala oproštaj.
A duh?

Nek znaju, nek vole, nek pamte:
nikad ne gori po lomačama,
stariji od Sunca, od neba,
od nekakvog zgarišta:
Eppur si muove!
Eppur si muove,
fratello Galilei!
Zemlja je ipak okrugla!