Nakon Pariza, Pikaso stiže u London

Posetioci u pariskom Grand Palais: Izložba Pikaso i majstori
PHOTO: EPA/YOAN VALAT

I pored toga što je bio klasično, akademski formiran i uprkos njegovoj fascinaciji i stalnoj komunikaciji sa remek-delima prošlosti, Pikaso je bio veliki protivnik etabliranih formi i stilova i celog svog života je težio nečemu drugačijem, novom, nepoznatom. On je, zapravo, bio slikar prekida – neka vrsta slikarskog Hanibala, koji je zaboravio na prošlost, koji je prekinuo sa akademskim prosedeima transmisije i reprodukcije tradicionalnog, koji je sve uništio i stvorio neku novu umetnost. Rečju, čovek koji je uneo revoluciju u slikarstvo

Da u periodima krize ljudi nalaze utočište u umetnosti nije novost. A potvrda da je to doista tako je upravo okončana spektakularna izložba Pikaso i majstori u Parizu. Jer, kako kaže Žak Atali, pisac i političar, u ovim teškim vremenima, kada se ljudska raspoloženja kreću od bunta i zabrinutosti do beznađa, svet traži utehu u lepoti umetničkih dela.

Izložbu, koja je bila organizovana u Grand Palais, muzeju Louvre i muzeju d’Orsay, i koja je trajala više od četiri meseca, videlo je preko 750.000 posetilaca. Pored Parižana – koji su, uprkos tome što ne vole da stoje u redovima, znali da ostanu po celu noć, čak i po najvećoj zimi, strpljivo čekajući da vide ovu fascinantnu izložbu – bila je tu i cela Evropa. Ljudi su mesecima unapred rezervisali karte i stizali iz najrazličitijih kutaka Evrope, a Britanci su, i pored toga što će izložba ovih dana biti otvorena u Londonu, punili kompozicije eurovozova kako ne bi propustili ovaj šou. Vremenom, izložba je od kulturnog prerasla i u pravi mondenski događaj, budući da su se u publici mogli videti čuveni i slavni. Recimo, poslednjeg dana do karata su uspeli da dođu čak i Žak Širak i Mik Džeger, Nikol Kidman i Vudi Alen.

Ovaj šou je prvi koji je uspeo da objedini i prikaže značajan broj Pikasovih dela uporedo sa platnima velikih majstora koji su ga inspirisali – od Ticijana, Delakroa, Velaskeza, Rembranta, Goje do Sezana, Renoara, Van Goga, Manea i drugih. Na izložbi se moglo videti 210 eksponata, od autoportreta, portreta, aktova, mrtvih priroda, slika sa istorijskom tematikom, kao i slika sa mitološkim scenama.

Pikaso i majstori zapravo je svedočanstvo o neprestanom dijalogu koji je slavni Španac vodio sa starim i modernim velikanima slikarstva i to tokom celog svog života i stvaralaštva. Interesantno je da on nikada nije radio u prisustvu originalnih dela. Naprotiv, slikao je po sećanju, zahvaljujući svojoj fotografskoj arhivi koja sadrži više od 17.000 fotografija. No, ono što je još interesantnije jeste koliko se udaljio od svojih uzora – otkrivši nam sasvim novi svet, novi prostor i stvorivši originalna dela koja su rezultat čiste invencije i genijalnosti. Jer ako je na početku svakog platna, kako je govorio, bio i neko drugi ko je radio sa njim, na kraju je on uvek ostajao sam. Neki mu zameraju da je „kopirao“, drugi da je „uništavao“ dela drugih. Istina je, zapravo, da ih je video, doživeo i interpretirao na sasvim osoben, čudestan, novi način. Zapravo, on je imao potrebu da se suoči sa onim što ga fascinira i opseda u delima drugih, ali da slika sa idejom šta im nedostaje.

I pored toga što je bio klasično, akademski formiran i uprkos njegovoj fascinaciji i stalnoj komunikaciji sa remek-delima prošlosti, Pikaso je bio veliki protivnik etabliranih formi i stilova i celog svog života je težio nečemu drugačijem, novom, nepoznatom. On je, zapravo, bio slikar prekida – neka vrsta slikarskog Hanibala, koji je zaboravio na prošlost, koji je prekinuo sa akademskim prosedeima transmisije i reprodukcije tradicionalnog, koji je sve uništio i stvorio neku novu umetnost. Rečju, čovek koji je uneo revoluciju u slikarstvo.

Ova izložba je upravo potvrda toga, odnosno frapantno svedočanstvo Pikasove jedinstvenosti. Pomak koji je uspeo da uspostavi u odnosu na svoje uzore i modele vidljiv je na svim platnima, ali su možda najeklatantniji primeri slike koje su inspirisane Gojinom Golom Majom i Maneovom Olimpijom. I upravo se tu nalazi ključ njegove izuzetne hrabrosti, smelosti, inventivnosti i neverovatne slobode. Uostalom, on je davno rekao – „Kada sam bio dete crtao sam kao Rafael, ali mi je trebao čitav život da naučim da crtam kao dete“.

Ova retko instruktivna i obogaćujuca izložba samo je još jedna potvrda Pikasove genijalnosti koja je prevazišla granice vremena i prostora. A što se tiče tvrdnji sociologa da objašnjenje za njen izuzetan, do sada nezapamćeni uspeh leži pre svega u potrebi sveta za razonodom i begu od deprimirajućih naslova u novinama, kao i činjenici da je jeftinije videti izložbu nego večerati u restoranu, može se reći da su samo delimično tačne. Uspeh ove izložbe bio je pre svega u njenom izuzetnom kvalitetu, originalnom konceptu, bogatstvu eksponata i briljantnoj postavci.

Ne bi bilo čudo ako Englezi ove zime, na izložbi u Nacionalnoj galeriji u Londonu – iako stiže u nešto izmenjenom i smanjenom obimu – obore rekord pariske.

Izvor: e – Novine Bprjanka Milatović