Šta biste mogli da pogledate, a šta biste svakako morali da propustite. Ako mi verujete na reč.

U slučaju da vas je, kao i mene, Google izneverio po pitanju lociranja vebsajta ovogodišnjeg FEST-a (BIA je uradila odličan posao), tražena adresa je www.fest.rs. A od 5. februara na istoj možete da pronađete i tabelarni program u PDF formatu (bravobravobravo!).

Filmove koje sam gledao, poređao sam hronološki prema dostupnim datumima premijernih projekcija u Sava Centru (jer tamo svi festuju). Sem u slučajevima gde je naglašeno drugačije.

Čitač/ The Reader (20.02.)

Kate Winslet glumi bivšu čuvarku ženskog odeljenja u jednom od nacističkih kampova u Nemačkoj. Iako tokom prvog dela filma tinejdžeri i ostali zainteresovani mogu obilato da svršavaju na njeno nago telo (otuda i nagrade), ništa nas ne može spasiti od većviđenosti priče, još ispraznijeg problematizovanja krivice i Ralph-a Finnes-a.

Spaliti nakon čitanja/ Burn After Reading (20.02.)

Rutinski odrađena komedija braće Coen. Voleo bih da mogu da dodam još nešto.

Tragač/ Chugyeogja (21.02.)

Kao i u slučaju remek-dela Memories of Murder, i ovaj južnokorejski triler samo koristi poteru za serijskim ubicom kao teren za ukrštanje apsurdno-satiričnih epizoda iz života policijske stanice u Seulu i melodrame koja se razvija između bivšeg detektiva, prostitutke koju on štiti i njene ćerkice. Širina i dubina kojom je Na uhvatio, praktično, samo jednu noć u Seulu, dodatno impresionira činjenicom da je u pitanju scenarista/reditelj- debitant (ako je verovati IMDB-u).

Revolucionarni put/ Revolutionary Road (21.02)

Ovo je film za koji je Kate Winslet trebalo da dobije nagrade ako je već trebalo da dobije neke nagrade. Priča o tome kako je američka bračna i porodična idila pedesetih godina prošlog veka otišla dođavola podsetiće neke na Far From Heaven. Ipak, Sam Mendes nije baš najbolje popunio sve šupljine u priči. Ako ste starija gospođa ovo je idealno za vas.

Elitna jedinica/ Tropa de Elita (21.02.)

Kamera iz ruke, zrno krupno kao glave glumaca, korupcija, bande, ratovi, surova slika brazilskih favela. Nije poetično kao Cidade De Deus, a (i) preterana dokumentarnost povremeno deluje zamorno.

Otvori vrata pravom/ Låt den rätte komma in (21.02., DKC)

Ne znam zašto ovo nije u glavnom programu. Ne zato što je posebno dobro, ali je sigurno bolje od Čitačice. Ovaj švedski arthouse film o odrastanju sa primesama horora i melodrame delovaće osvežavajuće na sve zaljubljenike u bilo koji od ovih žanrova.

Gomora/ Gommorah (22.02.)

Slično Elitnoj jedinici, Gomora nas u polu-dokumentarnom stilu obaveštava o stanju nacije na italijanskom jugu. Okvir mozaične priče o uslovima života sa mafijom pod prozorom čini sudbina dva tupana koji u takvim uslovima proživljavaju svojih 15 minuta… slave. Konfuzno, naporno i skoro ni malo zanimljivo.

Četiri noći sa Anom/ Cztery noce z Anna (23.02.)

Jednoga dana braća Coen snimiće rimejk ove poljske „komedije sa posebnim potrebama“ sa Robin-om Williams-om u glavnoj ulozi. Film će nositi ime „No Country For Man In Love“ i biće veliki hit. A ja neću dobiti ni centa što sam im dao ideju za to.

Frost/ Nixon (23.02.)

Ovo je pravi oskarovski film! F/N ima društveno(-politički) angažovanu pozadinu, filmski dorađene istorijske ličnosti (britanski voditelj David Frost – predsednik Richard Nixon), izvanredne glumce (Michael Sheen – Frank Langella) i dramu koja podjednako odiše svetom u kome danas živimo i ljudskim vrednostima koje svako od nas dovodi u pitanje živeći u njemu. Scena u kojoj Nixon po poslednji put izlazi iz kuće u kojoj su rađeni intervjui toliko podseća na Ed Wood-ov/ Burton-ov snimak Bela Lugosi-jeve poslednje šetnje da to ne može biti slučajno. Niti ništa manje od genijalnog.

Div/ Il Divo (23.02.)

Toni Servillo-ov Giulio Andreotti izgleda kao Nosferatu Klausa-a Kinskog – komično, groteskno i zlo. Fiktivna biografija njegovih poslednjih političkih dana ispričana je dramaturški barokno i zahteva dosta koncentracije, naročito ako niste upućeni u „zbivanja“. Ali mašta sa kojom Sorrentino osmišljava scene, kao i umešnost da se jedva primetnim detaljima dočaraju emocije junaka, naročito Andreottija, zaista oduzima dah.

Milk (24.02.)

Sean Penn igra homoseksualca Milk-a skoro na isti način na koji je igrao osobu sa posebnim potrebama u filmu I Am Sam. U Van Sant-ovom svetu gejevi-revolucionari isti su kao gejevi-uličari, gejevi-skejteri, gejevi-tinejdžeri ubice, good will gejevi… Milk je jedan prenaduvani balon o osobi koja je očigledno zaslužila više. I to kažem kao Van Sant-ov fan.

Maradona/ Maradona par Kusturica (24.02.)

Film o Maradoni počinje koncertom No Smoking Orchestra u Buenos Airesu na kome Nele Karajlić najavljuje Kusturicu kao „Maradonu svetskog filma“. Nakon toga Emir iz off-a, preko kadrova koncerta, pojašnjava kog bi od likova u njegovim filmovima Maradona mogao da predstavlja. Udario ego na Di-ego-a, drugim rečima. Samo zbog toga vredi gledati.

Lornina ćutnja/ Le silence de Lorna (25.02.)

U prepoznatljivom naturalističkom „što ružnije to bolje“ stilu stiže nam nova drama belgijske braće Dardenne. Ovaj put oni svoje državljane upozoravaju na pošast udadbe i ženidbe sa imigrantima (u konkretnom slučaju Albancima). Sve je, naravno, uvijeno u suvoparnu ljevičarsku dramicu o individui suočenoj sa posledicama svojih postupaka.

Zamena/ Changeling (26. 02.)

Jedan od dva nova filma Clint-a Eastwood-a. I to lošiji. Ova vrlo sumorna i još vrlije depresivna priča pošla je nažalost u previše smerova, pa ceo film deluje kao tri nespretno slepljena filma. Plus, Angelina Jolie još jednom pokazuje da joj usvajanje dece ide bolje od glume.

Rvač/ The Wrestler (27.02.)

Koliko god hvalili Rourke-ov portret „rvača na izdisaju“, nećete biti baš toliko oduševljeni još jednim filmom (kvazi-)dokumentarne estetike u kome par jedva skrpljenih dramskih momenata cvrči od takvih klišea da bi ih se i Rocky VI postideo.

Sumnja/ Doubt (27.02.)

Jedan ozbiljan film sa ozbiljnim glumcima o ozbiljnoj temi. Da li u Boga više verujemo kada u njegovo postojanje sumnjamo ili ako ga nikada ne dovodimo u pitanje? Meryl Streep drži masterclass i pokazuje zašto je najbolja glumica na svetu. Uprkos (O!) Mamma Mia-i.

Happy-Go-Lucky/ (u potrazi za srpskim prevodom) (01.03.)

Sećam se jedne projekcije Leigh-jevog filma Topsy Turvy u DKC-u kada je publika, razočarana time što nakon tri preeeduga sata kraj filma nije bio tamo gde su ga svi očekivali, počela da izlazi iako se film nije završio. Dva sata histerično-optimistične Poppy učiniće da ćete pre kraja filma napasti bližnjeg svoga. Zato oprezno!

S fronta za filmofile,

Izvor: B 92 Slobodan Vujanović