„Моја је савест чиста, ово говорим први пут“, речи Слободана Крстића Уче, сведока стрељања осморице осуђеника 17. јула 1946. године, остале су забележене и сачуване на магнетофонској траци чији садржај дајемо читаоцима „Политике“ на увид

Ђенерал Михаиловић с лисицама на рукама три дана пред погубљење (Фото из архива Војног музеја)

Драгољуб – Дража Михаиловић, начелник Главног штаба Југословенске војске у отаџбини, погубљен је 17. јула 1946. године у првим јутарњим часовима, на београдској Ади Циганлији, а његово тело бачено је у кречану покрај ограде затвора која је после неколико дана затрпана. Оружјем с пригушивачем стрељана су тада још седморица осуђеника, а осми, Драги Јовановић, упркос званичном државном саопштењу да је ликвидиран, живео је још две-три године и потом убијен. Централном милицијском четом која је обавила припреме за стрељање и организацију егзекуције руководио је Радивоје Лазић. Том чину присуствовали су Слободан Пенезић Крцун, министар унутрашњих послова Србије, Јосип Хрнчевић, тужилац ФНРЈ, пуковник Милош Минић, војни тужилац, Михајло Ђорђевић, председник судског већа, Слободан Крстић Уча, функционер Озне (Одељење за заштиту народа), лекар по службеној дужности и малобројни, јавности мање познати, официри Озне и милиције. На десној, чукаричкој, обали Саве били су савезни функционери милиције Едо Брајник и Ђуро Станковић. Јосип Броз Тито, тадашњи председник Комунистичке партије Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, боравио је у Пољској Републици. На месту збивања сутрадан су се појавили поједини високи милицијски руководиоци, гласи, телеграфски, додуше 63 године закаснели, извештај о збивањима те јулске ноћи 1946. године. Потврду његове истинитости дали су, пре свих, учесници збивања: Слободан Крстић Уча у разговору са Миладином Гавриловићем, управником Задужбине краља Петра Првог на Опленцу, и новинаром Милетом Недељковићем, снимљеном почетком деведесетих година прошлог века, потом виши инспектор МУП-а у пензији који чека благослов министра правде да га ослободи ћутања на које се заклео ступајући на посао, затим Војислав Михаиловић, унук ђенерала Михаиловића, као и широм света бројни истраживачи једне од највећих и најдуготрајнијих тајни Србије.

Ево шта је забележила магнетофонска трака, односно шта је говорио Слободан Уча Крстић, учесник у акцији хапшења Драже Михаиловића 13. марта 1946, и аутор књиге „Како сам хватао Дражу Михаиловића“.

На питање Гавриловића и Недељковића где су обављана стрељања народних непријатеља у тим данима, Крстић је одговорио:

– … Па, у Маринковој бари (данашње Централно гробље – прим. аут.), изузев оних који су званично стрељани као Дража и они… – казује Крстић. – Они су на Ади Циганлији. Ја сам био присутан приликом егзекуције. Дража је био изгубљен, био је тотално изгубљен. Пре стрељања ништа није рекао. Ту је Мушицки, једини од свих који су стрељани, узвикнуо: „Живела Србија“. То је Коста Мушицки, Љотићев командант. Били су присутни Милош Минић, Мика Ђорђевић, Јосип Хрнчевић, Слободан Пенезић Крцун и тако даље. Припреме за само стрељање обављене су у затворском кругу, током ноћи, а погубљење је обављено сат-два после поноћи.

Има ту један други занимљив детаљ. Требало је све то да буде по законским прописима. Међутим, служба је имала интереса да Драгог Јовановића задржи још мало после тога и ја сам украо Драгог Јовановића из те групе и пребацио у друга кола и одвезли смо га у Београд и нико, ни председник суда, ни тужилац, није приметио да фали Драги Јовановић.

Нико није ни бројао затворенике на стрелишту.

Ево како сам извео ту акцију. Везани су били они два по два у затворским колима, а ја сам онда Драгог Јовановића задржао у последњој двојци са генералом Докићем који је био глув. Један, онако, чича излапео и њих двојица су били везани. И кад је ово (осуђеници – прим. аут.) пребачено преко Саве на Аду, остала су само њих двојица. И сад се враћа чамац отуд и ја дрешим лисице код Драгог, а он осећа, стари обавештајац, нешто, па ми каже: „Кога ћете првог да вежете“. Ја везујем Докића, стављам му лисице уместо на двојицу на једнога и ови одведоше Докића, Драги виде да је одвојен. Ова двојица су чекали, то је био Едо Брајник и Ђуро Станковић, чекали су у колима. Ја сам им га предао. И онда сам чамац чекао да се пребацим тамо, где већ почиње егзекуција.

Слободан Крстић Уча (лево) 1991. године у разговору са Миладином Гавриловићем

Драги је после две године, три, исто ликвидиран. А пошто сам га ја предао, као шеф обезбеђења, био сам одговоран за његову личност. Обавештајна служба поново ми га је предала да се уверим да није са њим прављена нека комбинација и знам само да су га одвели на стрељање и да је поред раке бацио бурму. Кад су га питали што баца, он каже: „Да ми се зна гроб“. Он је на Централном гробљу сахрањен“.

На питање саговорника Гавриловића и Недељковића да ли постоји документација о његовом „поновном“ стрељању, Крстић је одговорио да не постоји.

Значи, званично је стрељан са Дражом на Ади Циганлији, а то се у ствари догодило две-три године касније.

– Моја је савест чиста. Ово први пут причам – завршио је исповест Слободан Крстић Уча.

Да би откриће ове деценијама строго чуване тајне добило и званичну потврду науке, на потезу су надлежни, пре свих у Министарству правде. Доношењем одлуке да малобројне сведоке ослобађају законске обавезе чувања тајне, веома брзо би се разјаснили и многи други скривани детаљи о тадашњим збивањима у Србији. И на тај начин, колико-толико, придружили бисмо се цивилизацијским схватањима и понашањима која су у многим државама и друштвима одавно норма.

Извор: Политика Драган Влаховић

——————————————-

Теорије падају у воду

Истражујући као историчар место где је стрељан и сахрањен Дража Михаиловић, новинар је за 15 година обавио десетине разговора са сведоцима збивања који су, по правилу, изјављивали да не знају те податке, као и са људима који су чули, начули једину истину о чича Дражи. Прочитао је бројну литературу и обишао многа места на која му је указано са тврдњом да се то „сто посто“ десило овде. Па се тако то догодило на Ади Хуји, Великом ратном острву, Старом сајмишту, у Лисичијем потоку, Јајинцима, на Ади Циганлији, објекту Водовод преко пута бившег Маршалата, у башти дворова на Дедињском брду…

———————————————-

Рушење затвора

На питање да ли земни остаци и даље почивају у околини места стрељања на Ади Циганлији Слободан Крстић Уча је у том разговору 1991. године одговорио најпре да не зна, а потом је процедио да су они, вероватно, због рушења затвора на Ади, пребачени на Централно гробље.