Posle otkrivanja partiture Edvarda Elgara sa posvetom Štrausu, očekuje se konačna potvrda autentičnosti

VANREDNO uzbudljivo otkriće do kog je došlo sasvim slučajno prilikom popisa izdanja u biblioteci Fakulteta muzičke umetnosti, uzbudilo je stručnu javnost, koju ne prestaje da intrigira pitanje: kako je partitura dela „Cockaigne“ Edvarda Elgara iz 1901. sa posvetom čuvenog kompozitora, uopšte dospela na FMU? To što ova – po svemu sudeći originalna, posveta glasi „Rihardu Štrausu, sa najdubljim poštovanjem, Edvard Elgar.“, ovu izuzetno vrednu i retku partituru čini posebnim raritetom, a otkriću daje veći značaj.

PRAVA RIZNICA

NOTNI zapis oko kojeg su se uzburkali duhovi, priznaju na FMU, verovatno bi još ko zna koliko vremena „anonimno“ tavorio među ostalim izdanjima smeštenim na islužene police i u kutije najveće muzičke biblioteke na Balkanu – da se nije pristupilo digitalizaciji fonda. Inače, ova zapostavljena ustanova predstavlja pravu riznicu vrednih publikacija koje se čuvaju u katastrofalnim uslovima, pa o muzejskim vitrinama za čuvanje posebno vrednih izdanja za sada nema ni govora.

Poneti uzbuđenjem zbog ovog neočekivano otkrivenog blaga, koje je u fond biblioteke zavedeno 1956. godine, na FMU za sada znaju samo podatak da je partitura bila otkupljena, bez ikakvih dodatnih informacija o prodavcu. Predstoje im sedmice predanog, mahom detektivskog posla, budući da je verovatnoća da uopšte ima živih bibliotekara iz tog perioda prilično mala. Još manja – da će neko od njih iz sećanja uspeti da izvuče bilo kakvu informaciju koja bi bila od značaja.

Dok se, posle prvih stručnih mišljenja koja govore da je reč o originalnom Elgarovom potpisu, iz Međunarodne asocijacije muzičkih biblioteka očekuje konačna potvrda autentičnosti pronađene partiture, na fakultetu tragaju za saznanjima o mogućem identitetu prethodnog vlasnika, načinu na koji je u njegov posed došlo delo autora preminulog 1934., i razlozima koji su ga naveli da dve decenije kasnije partituru proda, možda i ne znajući njenu pravu vrednost.

Zna se da je između engleskog kompozitora i Riharda Štrausa postojalo prijateljstvo, da je Elgar izuzetno uvažavao rad čuvenog kolege, ali i da je baš ovo Elgarovo delo Rihard Štraus dirigovao nedugo posle objavljivanja. Stručnjaci procenjuju da postoji prilično velika verovatnoća da je prilikom tog premijernog izvođenja koristio upravo misterioznu „beogradsku“ partituru „Cockaigne“!

Izvor: Večernje novosti M. N. M.