Aleksandra Bubulj, učenica Politehničke škole, u Subotici. Ima šesnaest godina, zaljubljena u književnost. Za svoju poeziju je nagrađivana, a učesnik je više književnih i kulturnih manifestacija. Svoje pesme objavljivala je u više književnih časoisa i listova, kao i na elektronskim medijima.
SREĆA
Ponekad zastanem na sekund, pa pogledam oko sebe,
vidim kako se noć spušta, mrak svu svetlost grebe.
U trenutku se setim onih snova, koji ostali su skriveni od svega,
nasmeši mi se bol, pitam se zbog čega?
Divlja tišina, ušiva u mene strah,
osećam se bespomoćno, dok vetar nosi mi dah.
Drhtavim pogledom gledam u bor,
pogledam u nebo i setim se da tu gradila sam svoj dvor.
Smelo počinjem da mu dodirujem grane,
tražim onaj datum, koji sam u njega urezala, sa strane.
To je bio ključ sreće,života,
mesto gde se rađa ljubav.
Tu pronašla sam utočište, nisam više putnik samoće,
a sav ovaj nemir, verujem vremenom proć će.
Zaprepletali vrabac, mota mi se oko nogu,
guram ga od sebe, ali zašto oterarati ga ne mogu?
Hladan mraz, počinje lice da mi seče,
a pored vatra tinja,s ve mi je bliža,blizina me peče.
Više ne vidim ništa, magla se stvorila,
GDE JE MOJ DVOR? GDE JE MOJA SREĆA?
nestala je u stvarnost je odplovila…
SLiKA
Čuješ li vetar, što skroio je je zavesu zime zaslepljujuće vredan?
Samo gledaj. Talasi drhte, vazduh ga je žedan.
Zvezda crta svoju senku, na površini vode,
pokriva je zlatnim kaputom, a dugme je bode.
Smejem se bordu, što spava pokraj luke,
nije smešan on, već ljuljanje što stvara melodiju i zvuke.
Pogledaj! Iz daljine mi maše grad,
kao da ga ne boli, kao da ne oseća svoj pad.
A ti? Osetiš li nadahnuće mira?
Spokoj dvoje ljudi, kojima ljubav svira.
Nemaju lice, pojela im noć,
zgrabi mi ruku, želim za njima poć’.
KIŠA
Šetao sam ulicama, ljudi sakrili su se od kiše, naprotiv, ja voleo sam taj vazduh tada osećao sam da priroda samnom diše.
Gazio sam po mokrom betonu, a đon kao da mi se stalno lepio za njega, nisam se uzrujao bojao sam se zime, i hladnoga snega.
Bare izgledale su kao kristalni lusteri, njima koračale su ptice, u trenutku bih zastao, i gledao i gledao svoje zastarelo lice.
ČUVAR
Kao nebo bela,
haljina anđela,
prišivena uz telo,
nedositižno, vrelo.
Dodirni! Gori!,
lezi pored nje, ništa ne govori.
Krhka, lomljivog lika,
staklena lutaka ili slilka?
Ček svoj at,
sa bujnom grivom, što mu prekriva vrat.
Ne mradaj, čuva te od zla,
ostani pored nje, sakri se od tla.
TI
Ukaljana sudbinom tvoga glasa,
tutnjam tišinom,
nema mi spasa.
Bežim kroz procepe nade,
dugačka poljana,
misli mi krade.
Zgasi pokajanje, zima strešće listove,
otkriće svo granje.
Oslepljen stidom, posmatraćeš mrak,
pođi zamnom, izdaj svoj zrak.
Trezaće te strah,
osetiš li drhtaj, zadrži dah.
Izabereš li prezir, predaćeš se samoći,
ponizićeš ljubav, izgubićeš me u noći..