‘Srpska kultura, ništa manje nego srpska politika, dovela je Srbiju na ivicu etičke provalije’, tvrdi Branislav Jakovljević.

Kulturno-propagandni (propa-gadni:) komplet Beton postoji skoro tri godine kao četvorostranični dodatak beogradskog dnevnog lista Danas i nešto kraće kao web stranica. Od samog početka od onih koji nisu sa simpatijama gledali na naše građevinske poduhvate percipirani smo kao ‘sovjetski komesari’ (Goran Petrović), ‘Crveni Kmeri u srpskoj književnosti i kulturi’ (Marinko M. Vučinić), ‘četvoročlana kineska banda’ (Miro Vuksanović), ‘seksualno isfrustrirane ličnosti’ (Dunja Radosavljević), egzekutori svega vrednog u srpskoj kulturi čije ‘betoniranje’ jeste i omiljeni metod mafije (Rajko Petrov Nogo), infantilni klovnovi ‘u malom, crvenom Feralu’ (Radoman Kanjevac)…

U tekstu Branislava Jakovljevića, predavača na američkom Stenford univerzitetu, analizira se jedan od novijih napada na Beton i ukazuje na opasnu pozadinu takve navodno naučne i nad-ideološke kritike. Jakovljevićev tekst ujedno je gotovo egzemplaran primer kako se putem jedne metakritičke analize može doći do duha vremena.

U SENCI VAJMARSKOG USTAVA
Fusnota 28 i član 48: O jednoj apologetici fašizma

KORDIĆ I SCENA PISANJA
U svojoj knjizi Politika književnosti, Radoman Kordić kaže povodom Betona da su ‘osnovne teorijske pretpostavke ovog književnog dodatka potpuno utemeljene u politici, i to, uglavnom, jedne partije’. Čitaocu je ostavljeno da sam zaključi o kojoj je partiji reč. To je nešto što se, prema Kordiću, podrazumeva, kao što se podrazumeva i to da je Beton izraz ‘aktuelnog vladajućeg političkog koncepta’ koji inače nema ničeg zajedničkog sa političkim kao takvim. Koji je to vladajući politički koncept? Kakav je odnos tog ne-političkog ili možda anti-političkog koncepta sa neimenovanom političkom partijom? Na ta pitanja Kordić jedva da se osvrće, jer njega, je li, zaokuplja politika kao mišljenje. Ovo apriorno otpisivanje Betona bilo bi još i prilično jasno da mu Kordić nije dodao svoju ‘ovlašnu analizu’ u fusnoti br. 28.

U svojoj dugoj i plodnoj karijeri, Radoman Kordić se bavio književnom teorijom, teorijskom psihoanalizom i filozofijom u knjigama poput Subjekt teorijske psihoanalize i člancima kao što je na primer ‘Istina sa Lakanom i Deridom’. Sudeći po tome, Kordiću su verovatno poznata Deridina razmišljanja o dopuni, dodatku ili suplementu. U eseju ‘Frojd i scena pisanja’, Derida navodi da ‘tekst koji nazivamo prisutnim/sadašnjim može biti dekodiran samo na dnu stranice, u fusnoti ili postskriptu’. Fusnota omogućava ovo dekodiranje glavnog teksta svojom suplementarnošću: suplement ili dodatak, premda daje utisak ‘obilja dodatog obilju’ zapravo predstavlja ‘nadoknadu nedostatka’.

Na formalnom nivou, Kordićev suplement je jednostavno razjašnjenje jedne teze iz glavnog dela teksta. Ta interpretativna uloga primerena je fusnoti kao takvoj, ali se fusnota br. 28 izdvaja već po prostoru koji zauzima: ona se prostire na pune četiri strane, tako da na trenutak istiskuje osnovni (sadašnji ili prisutni, rekao bi Derida) tekst. Tako fusnota posvećena ‘ovlašnoj analizi’ Betona prerasta u jednu tekstualnu anomaliju. Mehanizam suplementarnosti je neumoljiv. Ako je glavni deo teksta njegovo sada i ovde, onda je fusnota ono što je pomereno i odloženo. I kao što podsvest na paradoksalan način zauzima mesto primarnosti i sekundarnosti u odnosu na svest, tako fusnota u isto vreme prethodi i sledi glavni tekst. Ono što je u fusnoti 28 tek puka anomalija, u produžetku glavnog teksta, kao i u suplementima koji slede, prerasta u jednu monstruoznost.

Pređimo na sadržinu fusnote 28. Ovde, Kordić najpre u Betonu prepoznaje grupu političkih istomišljenika, da bi odmah zatim sa nemalim čuđenjem zaključio da Betonu nedostaje jasan teorijski koncept, odnosno program. I eto protivurečnosti: kakva je to partija bez programa? Šta tu ne štima? Umesto da se ozbiljno zamisli nad ovim problemom, Kordić počinje da izmišlja. Njegova maštarija o Betonu nije naročito originalna. Ona obiluje klišeima koje je na stranicama Nove srpske političke misli već isklesao Marinko M. Vučinić. Kao i Vučinić, Kordić se služi isključivo najprimitivnijim oruđima debate, pre svega projekcijom i diskvalifikacijom. Tako, on proizvoljno optužuje Beton za boljševizam i amerikanizam, za militantnost i liberalnost. Vučinićevim klišeima Kordić dodaje tešku artiljeriju iz arsenala dekonstrukcije i postmoderne, ali se iza ove dimne zavese poststrukturalizma jasno prepoznaje jedna misao koja se najbolje snalazi u prostim suprotnostima: pleme-svet, vlada-NVO, nacionalizam-mondijalizam. Kordiću se naročito dopada ideja o Betonu kao nevladinoj organizaciji, tako da se njegova analiza Betona potpuno odriče argumentovane rasprave i pretvara u besomučno mamuzanje jedne stilske figure. Bez ikakvog istoriografskog, kulturološkog, ili ne daj bože politikološkog osvrta na sam pojam, značaj i praksu nevladinih organizacija, on raspreda teoriju o Betonu kao glavnom zastupniku nečega što on zove ‘estetikom nevladine organizacije’. Na trenutak, Kordić uspostavlja kilavo poređenje između Betona kao književnog predstavnika ‘nevladine organizacije’ i Oskara Daviča kao pripadnika ‘vladine organizacije’. Naravno, svrha ovog poređenja nije samo efektno raskrinkavanje prikrivenog boljševizma Betona, već i strategija zaobilaženja bilo kakvog pominjanja organizacija koje nisu vladine, a koje su doskora žarile i palile Srbijom i okolinom.

PROIZVODNJA VANREDNOG STANJA
Sa svakom rečenicom svog suplementarnog ‘opisa’, Kordić se sve više udaljava od pitanja: čemu Beton? U naporima da pronađe program političke grupe, Kordić poseže za ‘Uvodnom reči’ iz prvog broja Betona i upoređuje je sa Sartrovim tekstom ‘Angažovana književnost’. Umesto što se poziva na Sartra samo da bi otpisao Beton, da bi potom to isto učinio i sa samim Sartrom, bilo bi mnogo poštenije sa Kordićeve strane da je ispratio do kraja debatu o angažovanoj književnosti iz pedesetih godina prošlog veka. Ona bi ga dovela do Adornovog odgovora Sartru, i do njegove tvrdnje da ‘loša politika postaje loša umetnost, i obratno’. Zaobilaženje ove debate može se objasniti samo željom za zaobilaženjem bolnih pitanja iz skorije istorije srpske politike i srpske književnosti. Kordić vrlo dobro zna da je njegova bajka o NVO estetici zapravo zamena teza koja služi da bi se zaobišlo ono što se radilo devedesetih, kao i sve ono što je prethodilo tim prljavim i krvavim radnjama. Da se ozbiljnije pozabavio Adornovom idejom o međusobnoj sprezi loše književnosti i loše politike, Kordić bi došao do Adornove sugestije Benjaminu o revoluciji kao ‘ukidanju straha’. ‘Stoga’, piše Adorno, ‘nje se ne treba plašiti niti treba ontologizirati strah’.

Bilo ko da pokuša da na odgovoran način potegne ideju revolucionarnosti ili uopšte politiziranosti Betona, to može da učini samo u ovom smislu. Jer se Srbija danas ne nalazi pod vlašću bilo koje ideje, ili ‘političkog koncepta’, već pod vlašću jednog osećaja: straha. To nije samo strah od budućnosti, strah od odbačenosti ili strah za opstanak. To je pre svega strah od sebe same, od svoje prošlosti. To je strah pred samom mogućnošću da bi paljevine, rušenja i ubistva (masovna i pojedinačna, u Srbiji i van nje) mogla da imaju duboke kulturne i istorijske korene. Ne radi se o advokatskom dokazivanju ili pobijanju ovih veza, već o etičkom činu postavljanja pitanja o mogućnosti veze između metafizike i zločina. Rat i zločini počinjeni u njemu dovode sve u pitanje. Dakle, ili se pitamo ili opravdavamo. Srpska kultura, ništa manje nego srpska politika, dovela je Srbiju na ivicu etičke provalije.

Kroz svoju ontologizaciju političkog, Kordić se pridružuje onom načinu mišljenja koje na Miloševića i njegovu pogibeljnu vlast gleda kao na elementarnu nepogodu. Ovakav stav ne može da promeni činjenicu da se protuve ne rađaju već proizvode, da se ratovi ne dešavaju nego planiraju. Zastrašujuće je to što je ova vrsta proizvodnje postala deo ustaljene političke prakse u Srbiji. Imali smo prilike da se u to uverimo 9. maja 2007. Samo pominjanje raspuštanja skupštine i uvođenja vanrednog stanja od strane Tomislava Nikolića kao predsednika Skupštine Srbije bilo je jezivo, i previše stvarno, podsećanje na član 48 Vajmarskog ustava. Ovaj član je omogućavao da se u slučaju vanrednog stanja raspusti parlament i da se za predsednika vlade postavi lice koje nema poverenje većine. Ostalo je istorija: kao što Đorđo Agamben ubedljivo pokazuje, čitava Hitlerova vladavina zapravo je bila jedno produženo vanredno stanje, ili rečeno jezikom suplementa, odlaganje i zaobilaženje samog zakona koji ga je doveo na vlast.

CRNI DANI SRPSKOG NACIONALIZMA
Logika suplementarnosti melje i nosi sve pred sobom. Ona se ne obazire na činjenice, ne čita ono što je napisano, ne poštuje čak ni poredak teksta kome je suplement dodat. Tako, ono što u fusnoti br. 28 započinje kao raskrinkavanje ‘estetike NVO’ i ‘neoliberalnog realizma’, u fusnoti br. 201 narasta u jednu mračnu spekulaciju o humanizmu. Kordić se trapavo ograđuje od jedne vrste antihumanizma (Hajdegerovog) da bi napao nešto što on naziva humanizmom zasnovanim na ‘metafizici čije osnove postavlja televizija kao što je CNN’! Zaslepljeni ovom metafizikom ‘Betonirci’ ‘postavljaju fantazam o srpskom nacionalizmu’. Ideja političkog koju Kordić promoviše nije, naravno, ni nedvosmisleno antihumanistička, ni deklarativno nacionalistička. To je ideja ‘ontološki utemeljene politike’. Pri tom, Kordić vrlo dobro zna da, kada jednom stupi van okvira filozofije, ontologija ima neobičnu moć da opravda i najgore političko smeće. I pored te svesti, ili upravo zahvaljujući njoj, Kordić neumitno prelazi od ‘ontološke utemeljenosti’ do ‘ontološke ugroženosti’. Odatle do ‘spiskova Srba’ tek je mali korak. A odatle do potpunog bezumlja još manji.

Ovo su crni dani za srpski nacionalizam, bar ako je sudeći po Kordiću. Kao ideologija, nacionalizam se zasniva na krizi identiteta. Kordić tvrdi da on tih problema nema (šta bi na to rekao Lakan, crni Radomane?), pa se iz petnih žila trudi da zaobiđe činjenicu da je identitet neodvojiv od niza identifikacija. Zbog toga, za njega ‘neoliberalizam’ postaje svako mišljenje koje nije ‘ontološki utemeljeno’ u jeziku i kulturi nacije. Neoliberalizam, nevladine organizacije, Amerika, CNN, pseudo evrocentrizam: Kordić potpuno ignoriše kompleksnost bilo koje od ovih pojava i od njih stvara seriju paranoidnih fiksacija. Opet, logika suplementa je neumoljiva: ono što Kordić predstavlja kao izobilje (utemeljenost u ontos, itd.) zapravo je nadoknada nedostatka.

Shodno logici suplementa, ono što Kordić uporno pokušava da ne vidi, ignoriše, prikrije, zaobiđe i zabašuri, ovde se odaje u svoj svojoj monstruoznosti. Naime, pozivajući se na jedno od najčuvenijih radova nemačkog teoretičara prava Karla Šmita, Kordić preinačuje naslov dela Politička teologija u Politička teleologija. Kordić je sigurno upoznat sa Frojdovom teorijom parapraksisa, tako da mu ostaje da sam izvede zaključke iz svog groznog lapsusa. Na ovom mestu dovoljno je pomenuti samo dva. Prvo, malo toga može tako jasno da ilustruje degradaciju teologije u političkoj misli kao njeno preinačenje u teleologiju. Drugo, ova zamena se dešava upravo u odnosu na delo pravnika koji je pokušavao da opravda upotrebu člana 48 Vajmarskog ustava u tekstovima kao što su ‘Firer štiti zakon’ (1934) ili ‘Nemačko pravo u borbi protiv jevrejskog duha’ (1936).

Ovo su crni dani za Srbiju, ako je suditi po suženom opsegu političke misli koja se može videti na primeru Kordićeve Politike književnosti. Ona se kreće između odbacivanja i obmane. Razdaljina između ova dva pola Kordićeve misli podudarna je sa razdaljinom između mislioca i protuve, ontologije i oportunizma. Ona se nekoć pokazala u iznenadnoj bliskosti ljudi kao što su filozof i firer, i ne tako davno u Srbiji, kada se Kordićeva fusnota br. 28 opasno približila senci člana 48 Vajmarskog ustava koja se pojavila u Skupštini Srbije.

Izvor: Booksa Branislav Jakovljević

* * *

Beogradski Beton književni je dodatak koji izlazi dvotjedno uz dnevne novine Danas, a ima i svoju internetsku stranicu www.elektrobeton.net. Nastao je kao reakcija na pomanjkanje prostora za objavu negativnih književnih kritika. Osim kritikom, Beton se bavi i preispitivanjem odnosa književnih djela i ideologija, prvenstveno jakog nacionalističkog diskursa.

Beton predstavlja jednu vrstu reakcije na cementiranu i zatvorenu scenu ‘gde vrana vrani oči ne vadi’. On predstavlja pokušaj da se izbori pravo na slobodnu kritiku koja će uzdrmati učmalost sredine i pomoći da se konfigurira književna i kulturna scena u kojoj će svatko moći reći što misli da mu se veruje te da se na taj način, u tom pluralizmu pristupa stvori scena u kojoj se zna tko što zastupa, što bi u konačnici trebalo dovesti i do puno bolje književnosti.