INTERVJU: IGOR MAROJEVIĆ O SVOM NOVOM ROMANU „PARTER“

Ako sam veze koje se uspostavljaju na zemunskom splavu i oko njega opisao stilom shvatljivom većini ne verujem da znači da sam ostavio dublji, manje vidljivi sloj priče, netaknut

IZDAVAČKA kuća „Laguna“ upravo je objavila novi roman Igora Marojevića „Parter“. Sudeći po interesovanju koje je čitalačka publika pokazala za ovu knjigu, izgleda da je autor postigao ono što nijedan srpski pisac nije – istovremeno važi za vrlo relevantnog i popularnog. Po njegovoj prozi se smišljaju novi književnokritički termini a njegov fan klub na „Fejsbuku“ ima sve više članova. Istog dana mu je izašao intervju za elitni književni podlistak jednog domaćeg dnevnog lista i u Nacionalnom dnevniku najgledanije televizije na Balkanu. Po svemu sudeći, nova Marojevićeva knjiga, koja govori o ljubavima u tranzicionom Beogradu, osim popularnosti svom autoru ovog puta donosi i vrlo visok tiraž:

– Ipak bih voleo da prođe neko vreme kako bih se odredio prema tome, kaže za Glas Marojević i dodaje:
– Tačno je da su reakcije čitalaca usledile znatno brže no inače, ali pre 1. avgusta je preuranjeno čak išta slutiti o mogućem tiražu „Partera“, kategoričan je autor.

Uzmimo ipak da će „Parter“ biti bestseler. Šta bi to promenilo kod vas?

– Verovatno samo organizaciju vremena, i to ne mnogo. S druge strane, veći angažman na prezentaciji knjige autoru, zbog bolje prodaje, verovatno omogućuje više vremena za druge stvari. Tako meni eventualni boravak „Partera“ na većini top-lista ne verujem da bih masirao ego, koliko bi mi značilo to što bih mogao da budem nezavisniji i više vremena da posvetim pisanju.

Koliko ste morali da napravite kompromis da biste dobili ovako čitljivu i popularnu knjigu?

– Tema prisnih međuljudskih odnosa jeste bliska većini mogućih čitalaca ali baš i nije prvi put da se bavim njome. Ako sam sve te veze koje se uspostavljaju na zemunskom splavu „Parter“ i oko njega, na prvom nivou opisao stilom shvatljivom većini, to ne verujem da znači da sam ostavio dublji, manje vidljivi sloj priče, netaknut. Nadam se da sam utoliko samo doslednije izveo svoju filozofiju pisanja: spolja što je moguće pitkije, iznutra što je moguće dublje tako da priču za sebe mogu da nađu i ljubitelji melodrame i društvene kritike.

PROZA KAO VIŠI ŽANR

I vaš komad „Bar sam svoj čovek“ koji se s uspehom izvodi na repertoaru BDP za temu uzima mlade ljude koji u teškim vremenima tranzicije pokušavaju da zasnuju vezu?

– S obzirom na usamljenost ljudi u trenutnom Beogradu koja je uzrokovana nizom novih spoljnopolitičkih i spoljnih ekonomskih i kulturnih te raznih unutarpolitičkih okolnosti, te na njihov haotičan spoj i način na koji se prelamaju na pojedinca, lični javašluk svih nas neizbežno je pun groteske i zato čini dobru građu. Prozu sasvim konzervativno smatram višim žanrom od drame, samim tim što ona trpi manje građe iz svakodnevice nego drama. Dosta materijala koji nije našao mesta u „Parteru“ bezbedno se locirao u „Bar sam svoj čovek“. S tim što ta drama, za razliku od romana, ne nudi nikakav hepiend.

Ovog puta imate nedvosmislen hepiend? Glavni junak romana, di-džej i šanker splava „Parter“ Luka Razić na kraju priče ipak nalazi ljubav, a izbor deluje pomalo neočekivano?

– Da bih relativno usrećio Luku i devojku koju je izabrao, morao sam da upropastim pokušaje desetina parova koji nastaju i brzo se rasformiraju u ambijentu zemunskog splava i njegovoj okolini. Sve drugo bi bilo daleko i od kakve razumne projekcije ovdašnje realnosti. Ako je to hepiend, napisao sam hepiend.

Šta vas je navelo da roman naslovite „Parter“?

– U pitanju je onaj nivo na kojem niko nije pošteđen od nuspojava društva, a dotična reč je simbolički namenjena srednjem sloju, koliko je već taj izraz primenjiv, kao što je podrum namenjen nižem, a loža višem, mada se sve radije poseže za terminom VIP. Likovi ovog romana nisu dovoljno nezavisni da bi utekli pod staklenu strehu. Na splavu „Parter“ i izvan njega upoznaju sebi slične, koječemu izložene ljude od dvadeset i nešto do 50 godina, dolazi do raznih i najčešće jalovih kombinacija: ljudi u tranziciji, uz ostatke starih trpe nove elemente na koje se nisu navikli te im je teško da u nedovoljno poznatim okolnostima saznaju i sebe, kamoli drugog s kojim nameravaju da se zbliže. Krnjost partnerstva kao jedan od glavnih motiva romana mislim da dodatno opravdava naslov „Parter“. Možda preterujem u pojašnjavanju, ali videvši da nam je književna kritika na nižim granama no ikada, reko’ da se nađem na usluzi.

Izvor; Glas javnosti Mila Milosavljević