Da li je Srbiji potrebna titula državnog pesnika kakvu dodeljuju Britanija i SAD
NIŠTA nisam hteo da postignem. Dao sam preko pedeset intervjua, mnogo putovao, sreo mnogo ljudi… Glavni utisak koji je ostao? Mnogo više ljudi čita i zna o modernoj američkoj poeziji nego što sam očekivao. Sve u svemu, ne mislim da Pesnik Laureat igra neku važnu ulogu ni u društvu ni u literaturi.
Ovako je za „Večernje novosti“ odgovorio veliki američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić, na pitanje o vremenu kada je obavljao funkciju državnog pesnika, tačnije – Pesnika Laureata Sjedinjenih Država i o tome šta je želeo da postigne i uradi tokom svog mandata, pre tri godine.
Kongresna biblioteka SAD je 1. jula izabrala i imenovala ovogodišnjeg, novog državnog pesnika Amerike – istaknutog stvaraoca Vilijama Mervina, koji poslednjih tridesetak godina živi u osami na Havajima.
U Ujedinjenom kraljevstvu postoji viševekovna tradicija ovakve počasne pesničke titule, u Americi se dodeljuje od pre trideset godina, takvo priznanje imaju i Kanada i Novi Zeland.
Iako je Simiću u rok službe išlo i čitanje pesama na skupu biznismena iz Kanzasa ili u kalifornijskom vinogradu, pa slikanje u popularnoj prodavnici sladoleda i degustacija najnovijih vrsta, ili u mesari sa satarom u ruci, ipak je reč o ozbiljnoj dužnosti za koju država pesniku daje stipendiju od 35.000 dolara plus pet hiljada „zelembaća“ za putne troškove.
Dužnost državnog pesnika je, po rečima Vojislava Karanovića, da podstakne interesovanje nacije za poeziju.
– Tako to stoji u protokolu Kongresne biblioteke SAD. Na neki način, svaki pesnik, svojim pesmama, ali i drugim tekstovima, upravo to treba da čini. Proglašavanjem nekoga državnim pesnikom, Kongresna biblioteka čini nešto vrlo korisno za američku kulturu. Sa jedne strane, dodeljuje se zasluženo priznanje uglednom pesniku, a pored toga, ovim se može podstaći nastanak i rast osećanja dubljeg poštovanja prema pesništvu. Javnosti se, kako se to danas kaže, „šalje poruka“ da je poezija nešto što ima svoj puni značaj i smisao – kaže nam Karanović.
U Srbiji, što se poezije tiče, dodaje Karanović, postoji čitav niz problema: izostanak čitalačke pažnje, javna nebriga, nepostojanje adekvatnog izdavačkog interesa, veliki broj nagrada od kojih su mnoge bez jasnog koncepta, što doprinosi njihovoj devalvaciji, ignorisanje od strane medija, nejasan i sklon mistifikacijama kritički govor o poeziji, težak socijalni položaj književnih stvaralaca…
budući da je ovakvo stanje na snazi, pitanje je koliko ima smisla razmišljanje o postojanju neke vrste pandana instituciji državnog pesnika kod nas. Čini se da bi jedna ovakva institucija, mesto državnog pesnika, mogla postati neka vrsta javne govornice sa koje bi se izgovorena reč bolje čula. Pod uslovom da tu reč neko jasno i glasno izgovori. I da taj neko bude pesnički stvaralac od stvarnog estetskog autoriteta.
Po Karanoviću takva ideja ima smisla, s tim da bi onaj ko bude imenovan trebalo da bude vrlo daleko od institucije državnog pesnika kakvu smo mi donedavno imali. Da to ne bude nosilac zasluga i korisnik privilegija, kome bi država učinila pažnju očekujući zauzvrat njegovu servilnost. Da ne bude „ulizica“, što bi rekao Karanovićev kolega Duško Novaković.
NADA NACIJE
TRAŽILI su da predložim šta ću da uradim kako bi poezija postala popularnija u Sjedinjenim Državama. Za razliku od mojih prethodnika koji su imali pametne ideje – da se antologija poezije stavi pored Biblije u svaku motelsku sobu u Americi (Josif Brodski), ili da se dnevne novine nagovore da štampaju pesme (Robert Pinski) – po meni su stvari bile sasvim na svom mestu. Amerika možda ide dođavola u svakom drugom smislu, ali dobre pesme pisale su se tada i pišu se i sada. Ne postoji ništa interesantnije i optimističnije u vezi sa Amerikom od njene poezije – priča Čarls Simić.
Nekadašnji američki pesnički šef Čarls Simić, smatra da u Srbiji to ne bi išlo. Živorad Nedeljković takođe ne veruje da se kod nas tako nešto može desiti.
– Ako bih imao takvu poziciju i moć, pokušao bih, da književnost vratim tamo gde pripada, da bi i poezija mogla nešto da znači. Pesnik je zbog svoje osetljivosti nešto najsvetlije u društvu i po pitanju duha je na najvišem nivou. Pesnici pripadaju intelektualnom vrhu, iako to nije priznato, a za to mesto kod nas se bore političari i intelektualci sumnjive vrednosti – kaže Nedeljković.
Akademik Ljubomir Simović misli da uvođenje titule državnog pesnika ne bi bila dobra ideja, a akademik Matija Bećković na ovu temu za „Novosti“ kaže:
– Državni pesnik je kod nas jedno od najgorih zanimanja i nikad nisam čuo da je neko taj atribut upotrebio u pozitivnom značenju. Odskora je to značenje počelo da poprima izraz narodni pesnik, a to znači da se polako pesnici odvajaju ne samo od države, nego i od naroda. Od države i razumem jer nisam siguran da državu imamo, a ni da naroda nemamo. Najveći pesnici su bili dvorski pesnici i nisu imali nikakvih obaveza prema dvoru nego ih je dvor pomagao da ostvare svoje obaveze prema poeziji. U naše vreme to su bili Eliot i Odn. Eto, čak i Amerikanci koji imaju 50 i kusur država imaju tu titulu. Ja je razumem kao podršku poeziji i ako bismo jednom imali državu ili ne daj bože krunu, možda bismo i mi imali tu titulu, ali zasad je bez krune i države to teško zamislivo. Razume se ako bi našim pesnicima tu titulu dodelila neka druga država ne bi bilo nikakvih problema – kaže Bećković.
Izvor: Novosti.rs Bane Đorđević
One Response
Мој лични осврт на државне песнике
Уверена сам да многи код нас знају ко су ДРЖАВНИ песници, иако титула није званична, ипак се ту врте (нисмо ми тако наивни) неке парице. Но, наши ДРЖАВНИ СТИХОТВОРИТЕЉИ осим проповедања својих политичких уверења (фина сам, па нећу рећи својих партија)не раде много да се покажу народу да поезија (тј, култура) значи, иако се не једе.
Знате оне стихове: Падајте браћо, плинте у…беди… ко како, неко у моралној, неко у стваралачкој, већина у економској…