Operske priče nemaju neizostavno tužan kraj, a sve najpopularnije pesme su – ljubavne

OD RENESANSNE „Dafne“ u kojoj je Đakopo Peri oživeo klasičnu grčku tragediju i Perijeve „Euridike“, ali i njenog voljenog Orfeja u istoimenoj Monteverdijevoj operi – najstarijoj sačuvanoj, raskoš operske scene oduvek je predstavljala okvir za priču, komičnu ili tragičnu – no uvek prepunu emocija. Čak i takozvana opera serija koja je podrazumevala dela ozbiljne sadržine, odmerenih emocija, elegantna u izrazu i uzvišena u tematici, sa libretima pisanim na „velike“ teme iz istorije ili mitologije, dopuštala je postojanje ponekog „negativca“ koji bi se suprotstavio uzvišenim stremljenjima plemenitih junaka – i obavezan ljubavni zaplet. Jer priče se često i zaborave, moralne poruke još češće, a ono zbog čega ljudi već puna četiri veka pohode operu jesu nezaboravne arije u kojima se mahom opeva ljubav – možda nemoguća, neuzvraćena ili osujećena, ali uvek istinska i velika. A jesu li sve prave ljubavi i tužne?

Gordan Dragović, operski reditelj, profesor FMU i autor Leksikona opera, iako se nije bavio statističkim procenama, veruje da je broj srećnih i nesrećnih ljubavi u velikim operskim delima prilično ujednačen.

KARMEN

NOŽEVI i odmeravanja snaga sa Tanatosom nisu naškodila ni „ljubavnosti“ Bizeovog remek-dela o zanosnoj Ciganki Karmen, verovatno najpopularnijoj operi ikada, o kojoj je Fridrih Niče zapisao: „Tako snažno, tako strastveno, tako ljupko, tako južnjačko. Epigram strasti, najbolje što je posle Stendala napisano o ljubavi!“ Ko zna da li bi „Karmen“ doživela takvu slavu da je Bize poslušao molbe naručioca, pariske Opere Komik, da pred premijeru promeni završetak i da se ipak sve završi „lepo i prijatno“, kako i dolikuje njihovoj ustanovi.

– Možda čak ima za nijansu više srećnih završetaka; recimo kod Mocarta, kao na mnogo načina prelomnog kompozitora, „Idomenea“, „Otmica iz saraja“, „Tako čine sve“, „Figarova ženidba“ opisuju srećne ljubavi, dok bih njegovog „Don Đovanija“ najpre nazvao „operom bez ljubavi“ – navodi Dragović. – Opera prevashodno herojsko-tragičnog tona, ali sa srećnim ljubavnim završetkom, jeste i Betovenov „Fidelio“, a takvi su mahom i ljubavni raspleti kod Rosinija, dok bi kod belkantista odnos bio otprilike pola-pola…

Međutim, najveći „krivci“ za utisak o preovlađujućem trendu velikih tragičnih ljubavi u svetskoj operskoj baštini, prema Dragovićevom mišljenju, mogla bi biti dva giganta – Vagner i Verdi.

– Te dve grandiozne figure sa svojim remek-delima tragične sadržine ostavile su tolikog traga da daju dominantno „tragičnu“ boju celoj priči – smatra Dragović, i dodaje: – Sasvim posebnu notu imala je moda ubadanja nožem na sceni u operama verista, gde je postalo uobičajeno, pa i očekivano, da u nastupu besa junak izbode svog rivala, ili junakinju, ili pak ona sama sebe… kao u Bizeovoj operi „Karmen“, gde se Eros i Tanatos neprestano i nerazlučivo prepliću. Pučini je, pak, načelno tragičar, no kod njega nema nekakvih drastičnih obračunavanja junaka, ali ima smrti heroina: poput Toske ili Madam Baterflaj…

NAJLEPŠE ARIJE

PRILIČNO uvreženi koncept opere kao sentimentalnog žanra sa patetičnim ljubavnim dijalozima i obaveznim scenama smrti na kraju svakako ne odgovara sasvim stvarnosti, ali istina je da su sve najpoznatije arije – ljubavne.

– Opera je par ekselans lirska umetnost, a ta lirika najbolje se izražava kroz ljubavne arije koje imaju taj suštinski operski element – objašnjava Dragović. – Bilo da ih pevaju direktni partneri na sceni ili da je reč o nekoj indirektnoj manifestaciji ljubavi, poput „I zvezde su sjale“ u „Toski“, sve najlepše arije su ljubavne, a u svim operama zasnovanim na pričama bez velikih ljubavi automatski primećujete „oseku“ arija.

Ipak, zanosno pevajući o sudbini male gejše o kojoj je (misleći i na sudbinu opere nakon neslavne premijere) sam zapisao: „Prokleta, ali srećna!“, ni Pučini nije odoleo egzotičnom motivu noža kojim će se ova heroina ubiti. Ni „Toski“, čija je radnja građena na temelju ljubavi, strasti ali i ljubomore, ne manjka mučnih scena mučenja, ubistava, izvršenja smrtne kazne streljanjem i samoubistva.

Na temu sila Tanatosa koje su ovladale scenama, a povodom svog „Trubadura“, Verdi se 1853. u pismu prijateljici zapitao: „Ljudi kažu da je opera previše tužna, i da ima mnogo smrti. Ali smrt je sve što postoji u životu. Šta drugo sadrži život?“

Baš kao što u „Karmen“ junaci neminovno propadaju zbog odsustva uzajamne ljubavi, i u operi sasvim drugačije tematike i tona, „Salomi“, svaka figura je fiksirana kroz želju da poseduje drugu. Muzika Riharda Štrausa savršeno odražava ovu beskrajnu spiralu bolnih žudnji i priželjkivanja, tu – sve do neophodnog uništenja – napetu situaciju.

Prirodno je bilo da junak Geteovog „Vertera“ – koji je, po mišljenju francuske književnice Madam de Stal, prouzrokovao više samoubistava nego najlepša žena, privuče pažnju kompozitora Žila Masnea, pesnika ljubavi, koji je to plemenito osećanje opevao u svim njegovim formama: mističnoj, čulnoj, platonskoj i romantičnoj, a u operi „Verter“ ispisao najbolje i najdirljivije stranice na temu ljubavi. Drugo veliko književno delo, Puškinov „Evgenije Onjegin“, Čajkovskom je poslužilo da ispeva najlepšu rusku operu o ljubavi, koja opija svojom čisto slovenskom mekotom i duševnošću.

Izvor: Novosti.rs Marina MIRKOVIĆ