Jednog dana, ukoliko se region jugoistočne Evrope dovoljno razvije, najsrećnija od država možda čak dobije i svoj Dizni-park – tržište na kome se izbezumljeni potrošači tuku kako bi ušli u jedan običan „Merkator“ za Diznija je rudnik zlata

Oktobra 2006. godine započela je nova epoha u duhovnoj obnovi naše napaćene nacije. Posle 15 godina odsustva, Diznijevi junaci vratili su se na naše male ekrane. Povratak Mikija, Šilje, Paje i drugara, po rečima filmskog urednika javnog servisa, jedna je od najznačajnijih stvari koju je RTS uradio u poslednje vreme.

Ukoliko se neko (za svojih 300 dinara pretplate) eventualno nadao nekoj kvalitetnoj domaćoj produkciji za decu, u terminu u kome smo nekada gledali „Muzički tobogan“ ili „Nedeljni zabavnik“, moraće očigledno da sačeka da na red dođu manje značajne stvari. Diznijeva verzija borbe za večne vrednosti i trijumf ljudskog duha ipak je daleko veći prioritet od upošljavanja domaćih talenata.

Efikasno sredstvo

Vest je odmah obradovala roditelje, koji su, i sami nostalgični za ovim elementom domaćeg pop-kulturnog nasleđa, vapili za još nekim efikasnim sredstvom kojim će svakog vikenda od 11 do 13 sati svoje klince prepune energije da prikuju uz televizor, barem dok se ne pripremi ručak. A šta je bolje od programa tako proverenog kvaliteta kao što je Dizni produkcija – „najbolji crtani filmovi na svetu“, kako se moglo čuti na Dnevniku RTS.

Čelnici javnog servisa takođe imaju zbog čega zadovoljno da trljaju ruke – astronomska gledanost koja je od početka zabeležena, osim još jednog zakucavanja u utakmici sa Pinkom, doneće i još skuplje tarife za reklamiranje.

Ali, onaj ko ima najviše razloga da trlja ruke zbog činjenice da Diznijevi crtaći zauzimaju tako važan termin na najgledanijoj nacionalnoj televiziji jeste – sama Dizni kompanija. Nema ničeg što jedna kompanija može više da poželi nego da na novo tržište uleti uz takvo opšte oduševljenje, kao da dolazi sam spasitelj ili makar oslobodilac.

Crtani filmovi, masno plaćeni novcem pretplatnika, samo su početak. Nijedan crtani film se ne reprizira, pošto ih, hvala bogu, Dizni ima dovoljno za godine emitovanja, ali zato su tu video-kasete i digitalni diskovi – a tu je Dizni apsolutni šampion po svetskoj prodaji. Zatim je tu čitav jedan predmetni svet sa etiketom Dizni, koji odjednom postaje nasušna potreba svakog mališana – gumene i plišane igračke, knjige, slikovnice, stripovi, posteri, čestitke, majice, kape, rančevi, čarape, tanjiri i čaše, sveske, olovke, privesci i još milion raznih imalica koje će olakšati novčanike potrošački raspoloženih građana Srbije.

Miki, Vini Pu ili Pokahontas vrebaće od sada iza svakog ugla, i čak ako vaše dete ni ne gleda televiziju, neminovno će želeti Dizni proizvode. Za to su, između ostalog, zaduženi i Diznijevi strateški partneri – „Koka-Kola“, „Mekdonalds“, „Ribok“…

Kritična masa

A jednog dana, ukoliko se region jugoistočne Evrope dovoljno razvije, a platežna srednja klasa dostigne kritičnu masu, najsrećnija od država možda čak dobije i svoj Dizni-park, a to znači milione koji se svakodnevno ulivaju na račune kompanije. Tržište na kome se reklamama izbezumljeni potrošači tuku kako bi ušli u jedan običan „Merkator“ za Diznija je tek rudnik zlata.

Redovi ispred Dafiment i Jugoskandik banke zajedno neće biti ni prineti navali na Diznijevu zemlju snova. A posetioci Diznijevih parkova – izmereno je – provode 80 odsto vremena u grozničavoj kupovini bilo čega sa oznakom „Dizni“.

Kulturolozi širom sveta ovaj proces obično nazivaju „diznifikacijom“, odnosno pretvaranjem svakog delića zemljine kugle u mesto najstrašnijeg konzumerizma svakolikih Dizni proizvoda, i pretvaranjem stvarnog, fizičkog sveta u njegovu umivenu, bezbednu, predvidivu, ali profitabilnu hiperrealnu kopiju.

Crtani filmovi obično izmiču ozbiljnoj kritici jer su, bože moj, samo „bezazlena zabava“. Međutim, budući da današnja deca provedu više vremena uz crtaće nego sa večito zauzetim roditeljima, medijske korporacije koje proizvode zabavu za decu imaju veliku ulogu u njihovom vaspitavanju. Od njih deca uče koje vrednosti u životu su važne i koji životni stilovi su poželjni. Zbog toga su Diznijevi filmovi često bili predmet debata kako roditelja, tako i sociologa, koji su, dekonstruišući sloj po sloj značenja crtaća kao što su „Mala sirena“, „Pokahontas“ ili „Kralj lavova“, došli do zaključka da je u njima često prisutna prikrivena poruka koja se šalje malim gledaocima i koja sugeriše da je konzumerizam vrhunac sreće, a da su rasizam, seksizam, kriza demokratije ili kapitalistička otimačina samo rezultat neumitnih prirodnih zakona.

Neki momenti u pojedinim ljupkim Diznijevim crtaćima skandalizovali su svojevremeno i širu javnost. Tako, na primer, u istoimenom animiranom filmu, Aladin (inače modeliran po liku Toma Kruza, za razliku od negativaca sa istočnjačkim crtama lica) peva veselu pesmicu o tome kako u njegovoj varvarskoj zemlji ljudi vole da seku drugima noseve i uši. Posle protesta muslimanske zajednice dotična pesma je delimično promenjena, ali samo u bioskopskoj verziji filma. A u crtanom filmu „Pokahontas“ Džon Smit, istorijska ličnost i najstrašniji koljač Indijanaca, predstavljen je kao ekstra pažljiv i politički korektan multikulturan momak, koji predano gradi mostove između civilizacija.

Zajednički song

Na taj način Dizni ponovo piše istoriju američkog kontinenta i oslobađa belce doseljenike od bilo kakve odgovornosti za istrebljenje Indijanaca. Jer ko bi hteo da kvari tako lepu ljubavnu priču nekim ružnim i nepotrebnim činjenicama, o kojima uostalom niko ne želi da razmišlja.

„Mi kreiramo Dizni realizam“, vrstu utopije, gde pažljivo isključujemo sve negativne i neželjene aspekte stvarnosti“, stav je kreativnog tima Diznija. Nadajmo se samo da ovi naši prostori i naša istorija nikada neće postati predmet interesovanja Diznijevih scenarista. Mada, ruku na srce, nema lepšeg načina da se pomire četnici i partizani nego u zajedničkom songu o klanju i diverzijama, sa sve horom ptičica i cvrčaka u pozadini.

Naravno, stvari nisu baš tako crne, niti će baš samo Diznijevi crtaći neizlečivo da zaglupe generacije koje dolaze – pre svega, konkurencija kada je u pitanju zaglupljivanje dece danas je mnogo žešća nego u stara dobra vremena. Između svetlosnih efekata japanskih crtaća i udaranja nosem u ekran kompjutera, Miki i Šilja još dođu kao neka terapija za dečje oči.

Sa druge strane, povratak Diznija nije ni takav dar sa neba kakvim pokušavaju da ga predstave. Diznifikacija nam sleduje u svakom slučaju, radovali se mi zbog toga ili ne – kao druga po veličini medijska korporacija na svetu, Dizni ima ekonomsku i političku moć jedne omanje države, i osvojiće svako tržište pre ili kasnije. Od Diznija ne možete pobeći, a ako slučajno pomislite suprotno – setite se reči direktora Dizni kompanije Majkla Ajznera: „Nije važno da li dolazi preko kablovske, telefonskih linija, kompjutera ili satelita. Svako će morati da ima posla sa Diznijem“.

Izvor: Glas javnosti Jovana Papan