Foto: Vladimir S. Putnik

Književnik iz Prokuplja, Zoran V. Momčilović, predstavio je svoj sedmi po redu roman „ROKSANDA“, malobrojnoj, ali vernoj sokobanjskoj književnoj publici, željne dela domaćih autora, u holu Narodne biblioteke „Stevan Sremac“, u ponedeljak 15. decembra, 2008. godine. Zapravo, Momčilović je predstavio sebe, na vrlo neposredan i prisan način, tako da je publika imala osećaj da dugo poznaje ovog pisca.

Zoran V. Momčilović je diplomirao na Poljoprivednom fakultetu i kako kaže, nikada nije imao nameru da piše, da bude književnik, to se desilo slučajno. Nedugo, po povratku sa Kosova, 1999. godine, probudio se jednog jutra, ali ne uobičajeno kao do tada, već sa romanom u glavi. Radio je u to vreme u „Hisaru“, pozajmio jednu pisaću mašinu i počeo da stvara. Roman „Monahinja“ je doživeo četiri izdanja do sada, prvo izdanje objavljeno 2003. godine, da bi 2005.g. dopunjen i prerađen roman „Nova monahinja“ iste godine doživeo tri izdanja i ovaj plodni pisac, prihvativši Bogom dani talenat za pisanje, do sada je objavio sedam romana i najavio osmi na proleće 2009. godine.

Foto: Vladimir  S. Putnik

Zoran Momčilović je realista i spoj realnosti i stvaralačke mašte čini njegova dela dinamičnim, privlačnim i posebno čitljivim. Svi njegovi romani su zasnovani na istinitim doživljajima i činjenicama, bez obzira da li opisuju prošlost ili sadašnjost. Novim romanom, „Roksanda“, Momčilović je zašao u prošlost, ali ne tako daleku, u polovinu 19. veka i vreme dok je deo Srbije još uvek bio pod nogama Turaka. Glavni junak romana je Blagoje, mladić, odnosno dečačić od 13 godina, koga je otac isterao iz kuće, jer nije bio siguran da mu je otac. Blagojeva priča se nastavlja ljubavnom romansom sa Roksandom, a čitaocima preporučujemo da pročitaju roman, kako bi saznali šta se desilo sa glavnim junakom.

VSP – Gospodine, Momčilović, učestvovali ste u odbrani Kosova i Srbije 1999. godine i roman „Monahinja“ je sećanje na ratni period. U romanu ste i Vi jedan od glavnih junaka (Damjan Stavrin) i recite nam šta Vas je nagnalo da ratne dane pretočite u književno delo?

– Vodio sam dnevnik na Kosovu i razmišljao sam da to ne ostane samo dnevnik, već da postane knjiga. U nasleđe generacijama koje dolaze, da znaju šta se to dešavalo dole (na Kosovu), šta se dešavalo sa mnom, sa vojskom, ljudima, kućama… Ja sam već imao svoju životnu priču, a dnevnikom sam samo dopunio roman, koji je doživeo četiri izdanja.

VSP – Gospodine, Momčilović, od 2006. godine ste među najčitanijim piscima u Srbiji. Da li Vam prija deo kolača slavnih pisaca, u vreme kada je put knjige do čitalaca trnovit?

– Apsolutno da mi prija. Ja sam od 2005. godine jedan od dvadeset najčitanijih pisaca u Srbiji, a 2006. sam bio sedmi, sa romanima „Monahinja“ i „Bela Rada“. Na osnovu anketa i statistika koje vodi Narodna biblioteka Srbije.

VSP – U Vašim romanima opisujete stvarni život, realista ste, a stvarni život nije nimalo lep. Odakle toliko interesovanje za Vaše romane, s obzirom da veći deo populacije u Srbiji želi da živi u mašti, odnosno u nadrealizmu, u fantaziji?

– Ja sam predstavnik psihološkog realizma i samim tim pišem običnim ljudima i o običnim ljudima. Ne samo njima i o njima, ali oni su najbrojniji. Nekada u životima običnih ljudi ima više interesantnih činjenica, nego kod jakih, moćnih, bogatih, ili istorijskih ličnosti. Kada sam se već latio pisanja i to vrlo uspešno, odlučio sam da teme mojih romana budu dešavanja iz 19. i 20. veka i današnjica. Novi roman, koji pišem, opisuje događaje i sudbine ljudi u vreme Drugog svetskog rata. Mislim da istorijska tematika i istinite činjenice o sudbinama običnih ljudi, u mojim romanima, lako nalaze put do čitalaca.

VSP – Više od jedne decenije u Srbiji, osim nekolicine pisaca i pesnika, vrednuju se i daje se prednost inostranim piscima i delima, vrlo često sumnjivog kvaliteta i destruktivne tematike. Kako to objašnjavate i kuda ide naša kultura?

– Dati prednost stranim piscima i pesnicima nije ništa drugo nego komercijalizacija književnosti. Nažalost i deo naših pisaca se priklonio komercijalizaciji – prodati što više knjiga zbog para! Ja ni jedan roman nisam slao na konkurse, „Gospodski park“ se u širem izboru za NIN-ovu nagradu našao po nečijem predlogu, ali evo, već četiri godine sam među najčitanijim piscima u Srbiji. Pisac treba da bude pisac, da bude hronolog dešavanja. Mi imamo toliko istorijskih događaja koje treba sačuvati od zaborava. Šta će nama ljubav u Kairu, Egiptu, gde li već, kada to nas ne dotiče? Period komercijalizacije će proći, neće večno trajati i ponovo će kvalitet pisanih dela naći uporišta u narodu, među čitaocima i oni će reći svoje, – optimista je toplički romanopisac.

Zoran V. Momčilović je član Udruženja književnika Srbije od 2006. godine, a romanom „Gospodski park“, pre četiri godine, bio je u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Svojim romanima Momčilović je opskrbio 168 biblioteka i 550 škola u Srbiji, bez naplate, a od 1.000 primeraka prvog izdanja romana „Monahinja„, poklonio je 850. Njegova dela su: „Monahinja“, „Cvet Rosine lipe“, „Moja tuđa deca“, Gospodski park“, „Bela Rada“, „Nova monahinja“ i „Roksanda“. U maju sledeće godine, ako ne bude nepredviđenih okolnosti, biće objavljen novi roman Momčilovića, („Kad se konci pokidaju“ ili „Danica i Nadica“, radni naslovi) i obećao je da će jednu od promocija održati i u Sokobanji.

Vidimo se u biblioteci, u Sokobanji!