Branislav Petrović (1937-2002) je rođen je 1937. godine u selu Bjeluša koje se pripada opštini Arilje. Gimnaziju je završio u Čačku. Studirao je na Pravnom fakultetu a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za jugoslovensku književnost i srpski jezik.

Radio kao novinar u „Borbi“, kolumnista u NIN-u, urednik u časopisu „Vidici“ i „Srpski književni glasnik“, urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“.

Izbor iz kolumni koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi „Kvadratura kruga“.

Zbirke pesama

* Moć govora
* Gradilište
* O prokleta da si ulico Rige od Fere
* Predosećanje budućnosti
* Tragom prah
* Sve samlji
* Pesme
* Da vidiš čuda
* Žeževasion

Nagrade

* Nagrada Branko Miljković
* Zmajeva nagrada
* Žička hrisovulja
* Disova nagrada za ukupno pesničko delo
* Nagrada „Desanka Maksimović“.

ČISTILIŠTE

O prokleta da si ulico rige od fere
i proklet da je čas ljubavi nagle
posle kog te milicajci kao zvere
uginulo
odnose iz gradskog blata
kroz užasne
svetske magle

Milicajci umnoj patnji nestasali
sve brđani kršni orni da pretuku
nas koji smo niz ulice popadali
i sve koji
sustanuli
ko psa
srce svoje vuku

Pa me bace u podrume kao vreću repe hmelja
škljocne brava kao iza džeparoša ludog brata
pa u duši zleduha se javne želja
nikad da se ne otvore
teška
vrata

Glava puna dimničara polenovog praha slave
na pesnicu uvežbanu pade klonu
sa usana po betonu popadaše ljubičice plave
svi trepeti
u tom trenu
utihnuše
sve
potonu

Pred sudiju izvode te dan kad svane
pred sudiju izbrijanog uhranjenog okupanog druga
budi čovek na svlači se na pokazuj rane
u tom nedostojnom času
budi bašta u mostaru
budi svetlost
juga

Budi višnja kad procveta budi šuma posle kiše
i puževi rogove kad puste nežne
budi krčag vrućeg mleka pa da dečja zamiriše
soba
budi ptica što doleće
iz daklele zemlje
snežne
sve budi pre
groba

Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
ti si vatra na poljani koju deca lože
pa zaboga ljubio si jednu lepu ženu neutešnu
i sad
možeš
ako treba
i bez svoje
kože

Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
imao si lakih krila pune štale
pa zaboga ljubio si jednu stvarno lepu ženu grešnu
i sad moraš
niz potoke
niz orlove
niz
kristale.

JUTRO

Ispregoh konja,
upregoh
magarca,
u svoje srce,
taljige teretne!
Džilitnu se sivi!
Srce,
okupani smo jutros
noćnim užasima
i srećni što smo živi!

KONJ U POLJU

šta se zbilo, vranče, sa tvojim vrelim nozdrvama?
U koje predele puste tvoj topli jezik ode?
Il si u snažnom galopu jurno za mrtvim kobilama,
il te žednog crne odmamile vode?

Milujem lešinu tvoju, neprihvatljivi prizor sveta,
dodirujem oči, čelo, mudre rane,
i ja ću tako, u polju, slavan, bez pokreta,
večera dobra biti za šakale i gavrane.

ZLATNA PESMA

Kamen nije kamen bez svog uma kamnog.
Drvo bez mudrosti ne bi bilo drvo.
Gde je vatra bez razuma svog plamnog,
ne Reč – Um je bio prvo.

Cvet smeran u polju poruka ja važna
podzemnih mudraca – taj ukras razuma!
Ptice močvarice, zmije, žaba, vlažna,
samo su traganja neznanog nam Uma.

Sujeto ljudska divna si, nadstvarna!
Pepeo zvezdani ravan ti je tek,
a vaseljena ti je blagodarna.

Dok uma je ljudskog trajaće pejzaž i vek.
U pejzažu zver zavija, gladna, gola:
Um nastao sparivanjem zla i bola.