DOK glumac Srba Milin nadahnuto čita poemu „Vrabac“, Matija Bećković, ozarenog lica, iskreno se smeje svojim jezičkim dosetkama i majstorijama i uživa u zvuku reči – kao i svi gosti u sali Srpske književne zadruge, gde je u četvrtak predstavljena njegova nova knjiga poema koja se zove „Put kojeg nema“, objavljena u jubilarnom, 100. kolu SKZ.

– Hvala Srpskoj književnoj zadruzi što je objavila ovu knjigu za moju 70-godišnjicu, a kad već ja ovako pišem sa 70, možete misliti šta ću uraditi onda sa 80 – rekao je pesnik.

Nadovezujući se na tumačenje knjige glavnog urednika SKZ Dragana Lakićevića, Bećković je rekao da se u ovakvim prilikama čovek uvek suoči sa istinom da je još uvek živa poezija i oni koji je vole i razumeju, koji mogu tako da je otključaju da i njemu bude jasnije šta je pisao.

– Da ima čitalaca poezije, evo, još jednom smo se osvedočili. Da se štampa knjiga u 2.000 primeraka i da ima 2.000 ljudi koji kupuju knjige pesama, to nigde ne čujemo, sem u ovakvim prilikama. Nisam nikada pročitao da su negde presreli nekoga ko u knjižari kupi knjigu pesama i da ga o tome nešto pitaju – kako je on došao na ideju da čita pesme kad mu to niko nije preporučio već decenijama. Neki dan sam tražio neke zbirke pesama, recimo Jejtsa, Paunda, Vitmena ili Blejka – sve su bile prodate. U Beogradu toga nema, a ko ih je kupio i gde su one nestale – to ne znamo. A to je onaj pravi svet na kome se poezija drži i koji svaki dan ne vidimo, a koji postoji i koji daje smisao poeziji i pesnicima.

KAO LEK

ZA pesnike nema opravdanja da ne pišu pesme. Arhitekte, reditelji, mogu reći da nemaju para, glumci – da nisu dobili ulogu, ali nijedan pesnik ne može da kaže: „Nisam imao čime ili na čemu“. Već niko nije toliki siromah da nema parče papira i olovku i pesme se pišu i sad kao pre 2.000 godina. Znači – ako ne pišemo, sami smo krivi, a kao što vidimo uvek će se naći oni koji će to tražiti, kao lek u apoteci – rekao je Matija.

Izvor: Novosti B. Đ. Foto: S. S.