Na svetoj strani rime
Nabasah na sebe
Nabasah na sebe,
dan beše snežan,
umoran,
sliku slutnje senčile su
crne ptice u jatima,
bića u studenim kaputima,
behu potrošeni ukras momenta,
kada, kažem, nabasah
na sebe,
jedva prepoznajući to lice,
te ruke,
glas nevenačan sa pesmom.
Ne bi nas primili
ni u jednu kafanu
da zagrejemo kosti,
ni u jednu knjižaru
u koju ulazim
kad je pasje vreme.
Gubi se sa tim šakalom,
sa tom žabom,
crnom ovcom, smešnim
morskim prasetom,
rekli bi mi dežurni
čuvari reda,
ako bi nas zatekli
bilo gde sklonjene od zime.
Odložih razgovor za sunčane
dane,
bez garancije da će
do susreta uopšte doći,
da se prilika neće izvitgoperiti
u vinsku mušicu
il′
prasak petarde u ponoć.

Ivan Lalović je rođen 1975. godine u Beogradu. Objavio je 6 knjiga pesama. Pesme objavljuje u književnoj periodici i dnevnim listovima. Zastupljen u više pesničkih antologija. Dobitnik nekoliko vrednih nagrada za stvaralački rad. Živi i radi u Beogradu.

 

ROĐENJE

Žvaćeš tišinu,
punokrvnu samoću,
odsutan
kao nar na dnu stola.

S jedne na drugu stranu
usta
valjaš nemir, nesan, bol.
I gleđ ti je sve belja,
jezik, pak, lista
kao patuljasta breza
kad okopni sneg.

Ono što ispljuneš jeste
rođenje proplanka
i pastuva
koji njišti grmljavinom,
a kopitom gađa
nebo
u slepoočnicu.

BRONZANI PEVAČI

Evo pisma od Rista,
evo pisma od Ćamila,
od Buleta evo pisma, takođe.

Gusta magla –
rukopis za svevidećeg urednika.

Ne vidi se prst pred okom,
gradić Bijelo Polje,
ni crkva ni džamija,
korzo, hotel, škola,
od te magle
ne vidi se.

Pevaju li pevaju
bronzani pevači.

Sve dok sunašce ne provali,
ludu azbuku da otera
oprobanim pendrekom.

LINIJA ŽIVOTA

Skupi šaku u pesnicu,
kad ptica
odleprša sa dlana
na kojem je kljucala
sve i svašta,
sa linije života.

Kakve je darove ponela
pokazuje eksplozija u nebu.

Šaku ne otvaraj.
Neka sve ostane između tebe
i zemlje.

LEPAK

„Šta ćeš ovde, budalo“ – povika
čudak, duge brade,
sa tamnim naočarima.

„Nad tobom, nad ovim pustim mestom
sunce je najteže,
a nit o kojoj visi
sve je tanja.

Sunce je ovo strmoglava
pretnja, luđače“ –
ubeđuje me.

„Beži koliko te noge nose,
vidim da ti je glava magnet,
lepak za nesreće“.

TO JOŠ NIGDE NISAM VIDEO

Kakvo te je oko ureklo,
kad repina ti viri
iz nogavice,
zubi krupnjaju,
a uši ti baš đavolje.

Kakva te je ruka pomazila,
kad ne možeš da zucneš bez štucanja,
da zapevaš bez graktanja,
da usniš ne možeš bez prikaza
u snovima.

To još nigde nisam video,
ali ni izvora
koji bi te izlečio
i dan ti
pozlatio.

RADUJEM SE

Radujem se svemu
nada mnom,
što se javi u snu,
ili bane iznenada
na svakodnevnom mestu,
u senci baštenskih
tendi.

Radujem se malim vitražima
jutra,
pisku voza,
daljini, nepoznatim uglovima
koji me traže za pijanstva,
za rasprodaju večnosti.

Radujem se i ponoru,
čijem dnu žurim
rukama raširenim za zagrljaj,
za topli susret
dve nemušte
reči.