KAO novinar Radio Beograda bezmalo je od samog početka izveštavao o zbivanjima na dosadašnjim duhovnim saborima u Kraljevu i manastiru Žiči ali se, najzad, na 18. saboru „Preobraženje 2009″, pesnik Bratislav R. Milanović obreo i kao laureat najvišeg saborskog priznanja „Žičke hrisovulje“.
* Sada ste već sa „druge strane“. Jeste li ovo pesničko priznanje očekivali baš tako brzo?
– Da budem iskren, nikada nisam ozbiljno razmišljao o tome, mada sam priželjkivao da mi se i to dogodi. Mislio sam da je to još daleko od mene i pitao se da li ću uopšte da ga dostignem. „Hrisovulja“ je veliko priznanje i zato što što književni kritičari ovde procenjuju celokupno delo i traže mu mesto u istoriji srpske književnosti, dakle, ne samo nagrada za jednu dobru knjigu.
* Kritičari i ne mogu lako da vas svrstaju…
– Odlično je što to ne mogu. To može samo da prija jer to znači da sam sam i da sam svoj, što sam se uvek i trudio, iako sam trpeo razne uticaje. Na kraju, to je ipak rezultiralo nekom mojom poetikom.
* U ovo vreme vaše pesničke zrelosti i Sabor je postao „punoletan“.
– Rekao sam negde već da sam maturirao sa „Žičkom hrisovuljom“ koja se dodeljuje u jednom izuzetnom miljeu. Zato što je to Žiča, i zato što svi prethodni dobitnici čine posebnu čast.
* Sve do devedesetih imali ste pauze između knjiga.
– Nije bilo stvaralačkih pauza, bilo je samo razmaka između knjiga zbog izdavačkih okolnosti. Nekada se gubilo mnogo vremena, bar po tri godine za knjigu, a poslednjih godina taj ritam je mnogo brži.
* Poslednju zbirku objavili ste 2007. Spremate li novu?
– Knjigu pesama pod naslovom „Pisma iz prastare budućnosti“, u izdanju Zavoda za udžbenike, očekujem tokom ove jeseni, za Sajam, i prilično se uzdam u nju. Sam naslov već nosi u sebi paradoks, zato što
je svako vreme paradoksalno jer, praktično, postoji samo sadašnji trenutak u kome je sadržano i vreme prošlo i vreme buduće. To je knjiga o ljubavi, zasnovana na idealu iz mladosti oličenom u jednoj mladoj, pametnoj, erotičnoj, izazovnoj, pa i drskoj ženi – devojci… I, to je sada dijalog između ovog vremena i ideala. Lirski junak piše pisma iz sadašnjosti u prošlost…
* Za Kraljevo vas vezuje i poema „Srbija na raskršću“ izvedena 1995. na Spomen-groblju žrtava fašizma.
– To sam sa raditeljem Dejanom Mijačom radio s velikim zadovoljstvom, jer mi je bila i čast da to radim. Za Kraljevo sam bio vezan i pomalo familijarno: legendarni spiker Radio Beograda Dušan Marković, inače Kraljevčanin, moj je rođak koji mi je u novinarskom pozivu bio neka vrsta ideala koji treba dostići u ovom poslu. A, sve to što se u Kraljevu dogodilo 1941. to je sudbina streljane Srbije jer su tu bili ljudi iz svih krajeva. Mislim da ću tu poemu ipak integralno objaviti u „Povelji“, dogovarali smo se nešto ovih dana…
* Napisali ste i jedan roman. Je li to „nusprodukt“?
– Nije. Roman „Potok“ me je dosta proganjao, skoro dvadeset godina, ali se u trenutku napisao sam. On ima ponešto autobiografsko u sebi, kao i sve knjige proze. Imam nameru da se i dalje bavim prozom, da razvijam sudbinu junaka tog romana u kojem se prepliću tri vremena – tri priče i sve tri u prvom licu.
* Da li žička nagrada predstavlja i neko svođenje računa?
– Ne, ne, to nije kraj, to je novi početak. Ako mi se posreći ono što sam zamislio, imam nameru da se sada stvarno, do kraja posvetim samo književnosti.
* I sada ste već među velikanima srpske poezije…
– Žiča nema, i nije imala nijedno slabo mesto… Do ove godine…
VELIKANI
„Žičkom hrisovuljom“, kao jednim od najviših srpskih priznanja za pesnički opus, do sada su se okitili gotovo svi velikani savremene srpske poezije – od Dobrice Erića, Milutina Petrovića, Miodraga Pavlovića, Ljubomira Simovića, Ivana V. Lalića, Milosava Tešića, Branislava Petrovića, Stevana Raičkovića, Aleka Vukadinovića, Matije Bećkovića, Borislava Radovića, Rajka Petrova Noga, Milovana Danojlića, do Miroslava Maksimovića, Zlate Kocić, Đorđa Sladoja, Novice Tadića i, ove godine – Bratislava – Bate Milanovića.
OPUS
OD prve pesničke knjige „Jelen u prozoru“ objavljene 1975, Bratislav R. Milanović je do sada objavio još osam novih zbirki – „Klatno“ (1980), „Neman“ (1987), „Balkanski pevač“ (1995), „Vrata u polju“ (1999), „Cinataretul balcanic“ (2001), „Silazak“ (2004), „Male lampe u tamnini“ – izabrane pesme (2006) i „Nepotreban letopis“ (2007), kao i roman „Potok“.
Izvor: Večernje novosti Dušan Stojić