Važno je da počnemo da percipiramo ove susrete kao uobičajenu razmenu iskustava, mi smo ovde kod kuće, i vi ćete doći kod nas, istakao je Slobodan Šnajder
Hrvatski pisci Slobodan Šnajder, Dorta Jagić, Đermano Senjanović Ćićo i Marinko Koščec, u sredu 17. decembra uveče, bili su gosti Srpskog književnog društva, u Beogradu, u Francuskoj 7.
Prema rečima Ljiljane Šop, predsednice SKD-a, saradnja sa stvaraocima iz okruženja jedna je od najvažnijih aktivnosti ovog književnog društva. Ljiljana Šop podsetila je na to da su na istom mestu nedavno gostovali i bosansko-hercegovački pisci, autori „Panorame savremene priče BiH”, koju je priredio Dragoslav Dedović, a objavila je beogradska „Prosveta”. Zatim je ponovila ono što je rekla i na predstavljanju te knjige: da je svojevrsna i viša pravda što su sada i pisci iz Hrvatske posetili Francusku 7 i što će na ovom mestu čitati svoju poeziju i prozu.
– Upravo sa ove adrese, tokom devedesetih, mogle su se čuti nacionalističke tirade, govor mržnje, teror kulture. Srećom, u isto vreme, postojao je i glas razuma, otpor bezumlju i priznanje vlastitih grešaka, rekla je Ljiljana Šop, izražavajući i nezadovoljstvo zbog nedovoljnog interesovanja Beograđana za ovaj kulturni događaj.
Odlomci poezije, proze i dramskog stvaralaštva, kojima su se predstavili gosti iz Hrvatske, u velikoj meri pokazuju kritičku intelektualnost, ne samo u domenu promišljanja političke i društvene stvarnosti, već i jednu duboku istorijsku i opšteljudsku dimenziju. Književno veče prisne atmosfere proteklo je u ironijskom i u duhu humorističkih zapažanja. Počelo je višeznačnim razmišljanjem o stvarnosti, u poeziji Dorte Jagić (1974), a nastavljeno čitanjem humorističkih tekstova Đermana Senjanovića (1949), objavljivanih u „Feral Tribjunu” i „Slobodnoj Dalmaciji”. Senjanović je svoje utiske o komplikovanim porodičnim, pritvorno-političkim, i tranzicijskim vremenima, često poentirao duhovitom pričom o teškom životu nekih svojih prijateljica, koje su skapavale od posla po privatnim firmama, pa su prerano napustile ovaj svet, i bile „sahranjene po našim lipim običajima”.
Marinko Koščec (1967) u svojim romanima na groteskan i karikaturalan način govori o svemu što se dešava u Hrvatskoj, razotkriva slabosti tranzicionog vremena, iz političke, ekonomske i porodične sfere.
Veliko interesovanje prisutnih pobudio je dramski tekst Slobodana Šnajdera (1948) o Josipu Brozu Titu, samo jedan od nekoliko koji čami u fioci. Međutim, istovremenaburlesknost i ozbiljnost, kao i tragikomičnost teksta, baš kao što je takva bila i istorijska stvarnost Brozovog vremena, nagoveštava pravi pozorišni hit.
– Ne znam da li bi u Srbiji bilo uobičajeno se da neki dramski tekst Dušana Kovačevića godinama ignoriše. Ovo što sam napisao o Titu ne zanima nikoga, kažu da je to prošlost koja jeste prošla. Ipak, imao sam nameru da ovaj komad posvetim generacijama koje dolaze posle nas, za generaciju moje kćeri. Mnogo sam pročitao pišući ga, i toliko više znam o čoveku koji je odredio naše živote. U ovom komadu nema ničega čega ne bi bilo i u zbilji, rekao je Šnajder.
Upravljajući razgovor ka onome na šta je ukazala Ljiljana Šop, Šnajder je napomenuo da se i u Hrvatskoj okolnosti menjaju, da je sve više ljudi koji podržavaju pisce koji su 90-ih govorili protiv nacionalizma, rata i mržnje.
– U to vreme, slobodna misao putovala je teško, primetio je Šnajder, pozdravljajući posebno Vesnu Roganović, sada urednicu Kulturnog dodataka „Politike”, koja je u vreme ratnih sukoba omogućila da se u beogradskoj „Borbi” pročitaju Šnajderovi tekstovi.
– U Hrvatskoj napreduje svest o tome da podrška politici nije delotvorna, da se istorija ne može menjati, kao što je to činio ratni predsednik hrvatskog udruženja književnika, sa petnaestak istomišljenika. Važno je da počnemo da percipiramo ove susrete kao uobičajenu razmenu iskustava, mi smo ovde kod kuće, i vi ćete doći kod nas, istakao je Slobodan Šnajder.
M. Vulićević – Politika