Mi smo vladari, a ne vojska i policija – poruka je njihovog dela i upravo se ona pokazala besmrtnom. Policije i vojske su se menjale rušeći jedna drugu, a njihova „Déjà vu“ pesma ostala je da podseća kako se, ipak, ništa nije promenilo

Svetska turneja „dece cveća“: Krozbi, Stils i Neš

POVRATAK VUDSTOKOVACA

Povodomčetrdesetogodišnjice Vudstoka, sastav koji je obeležio sam centar ovog događaja ponovo se okupio i krenuo na svetsku turneju. To je grupa koja je tog leta nastala na čuvenoj poljani, začeta u ambijentu „dece cveća“, a čije ime, ipak, više asocira na neku veliku advokatsku korporaciju. Oni su „Krozbi, Stils i Neš“ („Crosby, Stills i Nash“ – CSN), najslavnija supergrupa u rok istoriji.

U novije vreme, popularnost ovog benda bledela je i bila održavana samo uz pomoć četvrtog, najmlađeg D’Artanjana ove postave, Nila Janga. Mlađi slušaoci gotovo i da ne mogu da zamisle slavu ovog benda bez njihovog najuspešnijeg šegrta.

Ali, istina je drugačija, a relativni zaborav ove trojke proističe iz njihove neverovatne popularnosti krajem šezdesetih i prve polovine sedamdesetih. Ta slava doživela je takav i toliki vrhunac da je sa krajem liberalne ere mogla samo da se pritaji i čeka svoj novi krug. Sa dolaskom svetske ekonomske krize, globalni talas CSN-a ponovo putuje svetskim lukama.

U čemu je istorijska veličina ovog komonveltskog muzičkog udruženja, sastavljenog od Dejvida Krozbija, sveže izbačenog iz „Berdsa“, Stivena Stilsa, pozajmljenog iz „Bafalo Springfilda“ i Grejama Neša, Engleza koji je tim povodom napustio „Holis“ i odjedrio u Kaliforniju da na sunčanijem prostoru nastavi tamo gde su Bitlsi stali.

Kakav je to talas koji su CSN pokrenuli?

CSN su psihodeličnu revoluciju shvatili ozbiljnije od ostalih muzičara.

Ne postoji bend koji je poetsku stilizaciju i politički angažman integrisao tako neraskidivo kao što su to učinili CSN. Ne postoji bend koji je toliko puta otvarao vrata LSD percepcije, a istovremeno bio realni kritičar društva i vojne politike svoje zemlje. Niko nije bio toliko različit od ljudi u crnom, a da je, ipak, video toliko vanzemaljaca. Niko kao oni nije bio toliko daleko od Vašingtona, a toliko blizu da raskrinka ubistvo Kenedija. Nijedna druga grupa nije doživela da usred svoje halucinacije bude shvaćena akademski; niko kao oni nije bio svojim načinom života toliko u rokenrolu, a svojom svirkom i vokalima virtuozno naslonjen na klasičnu istoriju renesanse, baroka i romantizma.

Pojam alternative, koji je obeležio kulturu kraja dvadesetog veka, bio je nepoznat njihovoj vrsti kraljevstva.

Savremeni politički jezik, a i umetnički jezik takođe, mnogo duguju CSN-u. Oni koji su dokazali da svest ne može da bude stanje, već kretanje duha, obelodanili su društvenu nepravdu nanetu čupavim frikovima celog sveta, nepravdu veću od one nanete drugim supkulturama nastalim pre ili posle Vudstoka.

Za razliku od panka i grandža, kojima se prilagodio pozni rad Nila Janga, ničeg podzemnog nije bilo u stavu CSN-a. „Mi smo vladari“, a ne vojska i policija – poruka je njihovog dela i upravo se ona pokazala besmrtnom. Policije i vojske su se menjale rušeći jedna drugu, a njihova „Déjà vu“ pesma ostala je da podseća kako se, ipak, ništa nije promenilo. Dok jedni robuju zakonima društva, drugi se bore za život u slobodnoj kulturi. Kada pokušaju da skinu okove i onim prvima, bivaju linčovani i to baš od strane ljubomornih robova.

Ali, ako je apsolutna sloboda nedostižna, to ne znači da ne postoje oslobodioci.

Kao što Kolumbo nije otkrio Indiju, tako ni Vudstok nije ostao simbol slobode. Ali jeste trijumfovao. To je pobeda one dece koja su izgledala besprizorno, a pokazala se pametnijom i moralnijom od svojih učitelja. Pojmovi kao što su tradicija, moral i svest, za ta tri dana pripali su borcima protiv svekolikih učiteljskih autoriteta, bioloških i ideoloških. CSN su dokazali da sumnja u stvarnost edukuje čoveka i da tek kada srušimo stubove društvenog jezika možemo da otkrijemo kako nismo mi ti koji su necivilizovani.

I zato u muzici CSN čujemo Betovena, Mocarta i Baha, a u njihovom pesništvu Bodlera, Remboa i Bajrona. Čupavci u blatu 1969. doneli su svetu obrazovanje koje paterfamilijasi za nedeljnim ručkom nisu uspeli. Zato je tada i raskrinkan lažni konzervativizam lažnih akademija, i seme te pobede se oplodilo u savremenu umetnost, nauku i filozofiju.

U Srbiji su hipici uvek bili lutajuća, režirana bezopasnost. Bili su upravo suprotno od uloge koje su imali u svom, kalifornijskom zemljotresu. Tamo su u tektonskim pomeranjima učestvovali svi ratnici Divljeg zapada („anđeli pakla“, „crni panteri“, beli radikali i profesori sa Berklija), a ovde prave revolucije naprosto nema. U Srbiji su pobeđivali i pobeđuju loši vaspitači – nemoralni konzervativci, neobrazovani tradicionalisti i neplodni roditelji. Oni koji teraju decu da se šišaju, tvrdeći da ih time izvode na pravi put. Zapravo sebe, mentalitetom robovske zavisti, posesivno štite od mogućnosti da će neko ipak postati razbarušen kao Betoven i tako ugroziti svrhu njihovih zarđalih makaza i farbanih razgovora kod frizera.

Nevažno je kakvog će kvaliteta biti novo delo „Krozbija, Stilsa i Neša“. Svaka njihova novost, kao i svaka njihova životna godina, svedočanstvo su o onom pre, o vremenu kada su bili u opasnosti, a neki od njih i njihovih prijatelja hapšeni i ubijani.

Ranije velike ličnosti morale su da gledaju napred. Danas, zagledani u sebe u prošlosti oni obrću cikluse vremena prelazeći, iz slave u slavu, u Novu starost koja izgleda kao živa večnost.

Danas, ova tri pesnika gledaju sebe u živoj istoriji. U datoj istorijskoj tački nalazi se i njihova publika, koja zna ono što drugi ne znaju. Zna da je talas kružnog oblika, da odlazi sa ove obale da bi se opet vratio…

Izvor: Politika Marko Kostić