Dušan Živić, rođen,02.03.1982. godine u Knjaževcu, gde je završio Osnovnu školu i Gimnaziju. Student istorije. Piše poeziju za decu i odrasle, kao i prozne sadržaje (dramske komade). Svoje književne radove objavljivao je u više književnih listova i časopisa. Učesnik je više poetskih manifestacija. Živi i stvara u Knjaževcu.

Neoimpresionist, pesnik osobenog, kitnjastog, opterećenog stiha. Njegove pesme su nabijene unutrašnjom dramatikom, nagoveštavajući mnogoznačni, polifon izraz nedokučive «životne savesti». Energična lirska egzalstacija kao prilog dinamičnom humanizmu, kaskadno se prepliće sa melanholičnim pesimizmom, vezujući iznad svega antropocentrično poimanje životnog, u čemu se pesnik javlja kao onaj, koji nudi delimično naslućivanje, a ne i saopštenje tematske prediskurzabile.

Zalazeći u metafizičko sagledavanje i simbole unutrašnjih stanja, iako po formi neizgrađen pesnik, Dušan Živić, kao prateću neophodnost prestruktuiranja sopstvenog stava prepoznaje u postupku impresije sadržanog u rečima i težine koju ona u sebi nosi.

MARLEN DITRIH
– Mariji

Plavi anđeo beše tvoja kob
u zlehude dekade ulisičenog sveta,
sloboda od smrti, cilj i uzrok leta,
ne priznaješ,strasno gorki pojam – rob.

Skini sablast sa pamučnog lica,
Očaraj sramotom one lire bludne,
iz pomračenja zavičaj, lajavi ubica,
usne iz fosfora, bezgranične, sludne.

ZA KRISTINU

U beznađu, bez tebe ćutim,
očaj muti, otvorena istina
da si daleka, omamljen slutim,
ja sam mrtav, ti si moja sena.

Prenoćio bih u nedrima tvojim,
put je ruža sa crvenih neba,
na usnama, stih za stihom rojim,
lešnik malog oka, do bola mi treba.

Srebro tutnji drhtajima reke
u visine zazelene tihi most,
poljupci su, rekoh istine, neke
dušom kroti(m) treperavu milost.

Trbuh sja u plama, nemire,
rasipan mesec, svetlost, nema
Kristina, draga, zaustaviću svemire
kao dašak kose u toj igri semena.

I kad dođeš, ljubav ću ti sviti,
zamišljenu pesmu, oči preko mora,
zarezanu suzu, licem ti otkriti,
ja sam tvoja noć, ti si moja zora.

RAPSODIJA O ZLOČINU

Zašto lepota rove svemira sokake,
posejane živce u noći nekrofila
život se skonča zvucima lopate,
graničnici pakla, otkrića i ludila.

Pleten venac od ljudskoga mesa,
nasilniku sreća i gnojavi smrad
zaiskri kod žuči zamračena besa,
nakot zaručnika, pomahnitali gad.

EROTSKA RAPSODIJA

U grotlu čula zapleo se jezik
poguravši ljubav pijadestalima nimfe
i zabranjen klitoris razvejava mozak,
ja putujem praskozorjima limfe.

Zaveštana arija raširuje noge
pod praznom zgodom jutarnjih oralnosti,
kada strast zazidava mnoge
zakonitosti snošaja, potire banalnosti.

Iz trzaja kist procepa žudi
za pljuvačkom prosutom sa zveri,
u očajne eone se ujedasmo ludi,
do belih gejzira suštastvo premeri.