Сто година од рођења Љубише Јовановића
Уз име Љубише Јовановића (1.10.1908 – 15.7. 1971), великана српског позоришта, стоји његово вредно, обимно и значајно дело, на које треба подсећати зарад младих генерација које нису могле да га упознају у време његовог стварања. Сведочанства о његовом делу су сачувана, треба их истицати и не треба дозволити да их прекрије тама заборава.
Већ од ране младости, у родном граду Шапцу, Јовановић осваја сцену Позоришног одсека Шабачке гимназије, под управом професора Жике Поповића, где је његов таленат брзо запажен и у којем је остварио тридесетак улога. Када га је у улози Фадинара у Лабишовом „Флорентинском шеширу“ видео чувени глумац Добрица Милутиновић, узвикнуо је: „Младићу, ти си глумац!„. Од тог тренутка за Јовановића више није било дилеме и одмах по завршетку Учитељске школе 1927, долази у Београд и волонтира у Народном позоришту и у Академском позоришту. Тада није слутио да ће на престоничкој сцени суверено владати као глумац годинама и да ће освојити и друга београдска позоришта. Још мање да ће се винути у највиши врх српског глумишта.
Почео је са малим улогама
Године 1928. одлази на једногодишње студије глуме у Праг код Ане Суханкове и у Берлин код Макса Рајнхарта. По повратку, 1929. постаје хонорарни члан Народног позоришта и игра мале али запажене улоге. Такође наступа и у приватном позоришту Мике Ристића „Боров парк“. Запажа га Милутин Чекић, један од најобразованијих српских редитеља свог времена и једно време управник Хрватског народног казалишта у Загребу, и ангажује у редовно чланство овог театра. Загребачки ангажман био је снажна прекретница на Јовановићевом глумачком путу. Остао је пуних десет година, од 1929. до 1940. и остварио преко 160 улога у разноврсном репертоару. Почео је са малим улогама, али се полако и сигурно пробијао у сами врх глумачке елите и остварио преко 50 великих и значајних улога у комадима Нушића, Војиновића, Цанкара, Шекспира, Игоа, Ростана, Достојевског и других драматичара.
У Загребу се Јовановић оженио младом играчицом Миром Баум Сањином, Јеврејком, и убрзо са њом морао да напусти Загреб и пређе 1940. у Београд где је постао члан Народног позоришта а убрзо и првак. Играо је и у сатиричном позоришту „Кишобранци“ са чије сцене су одјекивале смеле речи против немачког окупатора. Тек што је стигао а већ је са супругом Сањином, Јеврејком, морао 1941. да побегне од фашиста, прво у Љубљану, а одмах затим у Сплит где су Јевреји закратко још могли да живе. Падом Италије 1943, са Сањином бежи од немачких фашиста на слободну територију где обоје постају чланови Казалишта народног ослобођења и баве се искључиво уметношћу. Одлази и на Вис и у Бари, где даје приредбе за наше рањенике.
По ослобођењу Београда Јовановић започиње на сцени Народног позоришта најплоднију етапу свог уметничког стваралаштва током које је остварио врхунске улоге међу којима и више антологијских. Сањина га напушта, постаје прва играчица и незаборавна Биљана у Христићевој „Охридској легенди“. Професор је у Драмском студију позоришта. Истовремено је и велики заговорник настанка новог београдског Позоришта Атељеа 212, чији је творац Бојан Ступица, и игра повремено као гост. Године 1961. прелази у Југословенско драмско позориште у којем остаје до свог животног краја, до 1971, остваривши шеснаест великих, значајних и незаборавних улога из разноврсног репертоара. Његова друга супруга постаје Соња Хлебш, 1951.
Великан српског театра
У српском глумишту ретко је који глумац као Љубиша Јовановић имао тако обиман глумачки опус, тако разноврстан глумачки дијапазон и учестали интензитет играња, а истовремено и обиље задивљујућих глумачких остварења у најзначајнијим делимадомаћег и страног репертоара, класичног и савременог. Од Стерије, Јакшића, Његоша, Нушића, Цанкара, Крлеже и Андрића, до Хинга, Матковића и других, а у страном репертоару од Софокла, Молијера, Шекспира, Ростана, Игоа, Гетеа, Бихнера, Острвског, Гогоља, Достојевског, до Шоа, Озборна, О Кејсија, и др.
Јовановићев глумачки опус обухвата невероватно велики број насловних и главних улога, али и улога креација које је он први пут представио српском глумишту, што је од посебног значаја. Било је и епизодних улога које су досегле глумачки врх и прославиле га готово истоветно као и главне. Тешко би било тврдити да ли је био успешнији, сугестивнији, величанственији у трагичним и драмским ликовима хероја, или у оним комичним, карактерним, малим јунацима који су дизали публику на ноге и од којих су се од смеха тресле позоришне дворане.
И данас из тог времена живе његови јунаци: Едип, Отело, Сирано, Несрећковић, Дантон, Оргон, Фалстаф, Мефисто, Џек Бојл, Филипе, Глембај, Станоје Главаш, Јеврем Прокић, Зрињски и многи други.
У приватном животу Јовановић је био оличење људске доброте и честитости због које је био веома омиљен међу колегама. Чврсто се држао своје уметности којој је служио до последњег даха.
Љубиша Јовановић је примио највеће награде и одликовања као што су Савезна награда, Седмојулска, Октобарска и бројне глумачке, Стеријина награда и друге. Доживео је и велику ретроспективну изложбу свог глумачког стварања што је такође својеврсна награда. Отварање изложбе у Југословенском драмском позоришту увеличали су највећи уметници из Загреба, Љубљане, Скопља, Новог Сада и Београда. Ретроспективи се радовао и исказао узбудљиве речи на отварању, не знајући да је последњи пут пред гледаоцима, јер је убрзо отишао у вечност.
После смрти изишла је обимна монографија из пера његове сестре Милене Николић, дугогодишњег директора и оснивача Музеја позоришне уметности Србије.
Позориште у Јовановићевом родном граду Шапцу и Позоришни фестивал добили су његово име 1981. Изненада, 26.12. 2003, након успостављања демократске власти у Србији, овом великану српског глумишта укинуто је име са Позоришта а фестивал укинут. Због такве одлуке челника града Шапца, стизали су протести глумачке асоцијације и зналаца Јовановићевог дела и узорног живота, али насиље над мртвим горостасом српског глумишта није обустављено и правда није успостављена!
Иако биста Љубише Јовановића стоји у запећку Шабачког позоришта, а његово име укинуто са позоришта и фестивала, стваралаштво Љубише Јовановића остаје трајно у свим временима. Његова глумачка остварења су оцењена а памте се и данас. Целокупна глумачка уметност Љубише Јовановића уздиже овог великана у врх српског глумишта, његово стваралаштво је трајна вредност српске уметности и културе а његова звезда остаје да сија вечним сјајем у глумачком сазвежђу Ориона.
Извор: Политика Ксенија Шукуљевић-Марковић