OD Pekićeve smrti proteklo je 16 godina. Kako vreme odmiče njegovo delo postaje sve prisutnije, a Pekić kao izuzetna književna figura iz vremenske divljine biva sve vidljivji u srpskoj književnosti. Ovo je istakao dr Petar Pijanović u sredu na naučnom skupu „Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova“. Otvarajući skup za koji se prijavilo 45 učesnika iz zemlje i sveta, Nebojša Bradić, ministar kulture, rekao je:

– Borislav Pekić ni na koji način nije bio tipičan dramski pisac, u teatru je bio gospodin, veoma galantan i ljubazan. Umeo je da pedantno sedi u gledalištu, da dobro razume glumce i da im ne nameće svoju volju. Pekićevo lice je jedna od literarnih ikona 20. veka. U životu, bio je jedna od najtoplijih, najduhovitijih ličnosti koje sam upoznao.

Istakavši da je Pekić sa Kišom i Pavićem jedan od korifeja srpske postmoderne, Vesna Matić, direktor Instituta za književnost i umetnost, primetila je: „Pekić nije bio samo veliki pisac već i humanista, čovek visokih moranih principa angažovan u vremenima koja nisu bila laka“. Govoreći o književno-kritičkoj misli velikog pisca, akademik Predrag Palavestra je rekao da Pekić nije kritičar po vokaciji, ali da je umeo da
misli o književnosti i da svoje poglede kazuje jezikom kritike. U predasima između titanskih poduhvata, ispisao je mnoštvo beleški i sećanja koji pripadaju žanru kritičke refleksije. Pekić je izoštrio srpsku kritičku misao, podstakao kritičku vatru koja se proširila na ostale umetnosti.

Spontatno i duhovito, akademik Svetozar Koljević je govoreći na temu „Pekić i engleska kultura“ podsetio na reportaže koje je punih 15 godina Pekić pisao za Bi-Bi-Si. U tim reportažama čiji je glavni junak bio izvesni Živorad, autor je uočavao velike kulturne razlike između engleske i srpske sredine, podjednako ironičan prema obema stranama. Bio je svetac, koji je voleo svoju zemlju koliko i istinu o njoj, istakao je Koljević.

Naučni skup se nastavlja u četvrtak u Institutu za književnost i umetnost.

VELIKI PRIJATELJI

ENGELA Rihter iz Halea analizirala je koliko su studentske demonstracije 1968. ostavile traga u „Hodočašću Arsenija Njegovana“. Ala Tatarenko iz Lavova napravila zanimljivu paralelu između Pekićevog „Novog Jerusalima“ i Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“ ukazjući na neke sličnosti u ovim delima čiji su autori inače bili veliki prijatelji.

Izvor: Večernje novosti