U petak, 19. februara 2010. u Kući Đure Jakšića , predstavljena je nova pesnička zbirka Bojane Stojanović Pantović Isijavanje (Arka, Smederevo, 2009). O knjizi su govorili Dobroslav Smiljanić, Milunika Mitrović i Staniša Nešić, dok autorka je čitala stihove.

Bojana Stojanović Pantović rođena je 1960. godine u Beogradu. Profesor je na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše književnoistorijske i komparativne studije, kritike, eseje, poeziju i prozu. Prevodi sa slovenačkog i engleskog jezika. Priredila je i prevela više knjiga srpskih i slovenačkih pisaca, kao i tematske brojeve časopisa i naučnih zbornika.

Objavila je sledeće knjige :

Poetika Mirana Jarca (na slovenačkom), Dolenjski muzej, Novo Mesto, 1987;
Linija dodira , Dečje novine, Gornji Milanovac , 1995;
Nasleđe sumatraizma, Rad , Beograd, 1998 ;
Srpski ekspresionizam, Matica srpska, Novi Sad , 1998 ;
Srpske prozaide – antologija pesama u prozi, Nolit, Beograd, 2001 ;
Kritička pisma, Rad, Beograd, 2002 ;
Morfologija ekspresionističke proze, Artist, Beograd, 2003 ;
Raskršća metafore, Povelja, Kraljevo, 2004 ;
Beskrajna (pesnička zbirka), KD Sveti Sava – Beogradska manufaktura snova, Beograd, 2005 ;
Nebolomstvo – Panorama srpskog pesništva kraja XX veka, HDP i Durieux, Zagreb, 2006 ;
Pobuna protiv središta, Mali Nemo, Pančevo, 2006 ;
Oštar ugao, Agora, Zrenjanin, 2008 ;
Zaručnici vatre (pesme u prozi), Povelja, Kraljevo, 2008.

Naučni radovi, kritika i poezija prevođeni su na engleski, nemački, slovenački, grčki, makedonski, poljski i švedski jezik.

Dobitnica je nagrada: Milan Bogdanović (2000), Isidorijana (2000), Gordana Todorović (za celokupno delo, 2005) i Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za izuzetan doprinos kulturi (2006).

Živi u Beogradu.

EGIPATSKI SAN
za S. D.

Tek poletesmo s piste
A baklje nam osvetliše put
Kroz budoare piramida

Kroz jedva prohodan
Uski prolaz
Ustajalog mirisa
Milenijuma

Zov iz Duždeve palate
I njenih tamnica
Vlažnih podruma
Koji utapaju sužnje

Možda je poslednja
Uteha skarabeja
Da ćemo ipak
Živeti večno

Kao u autobiografiji
Dolazećeg
Sve se složilo
U posmrtnoj grimasi

Onog koji
Odlazi
A ostaje prisutniji
Od nas

Jer u tom snu
Svi živimo
Po njegovoj volji

I naše reči
Starije su
Od kostiju

ISIJAVANJE

Već danima niko me ne zove
ne remeti dnevnu satnicu
ne proverava jesam li napolju

Ili možda nisam ne
na granici nevidljivoj.

Jesam li dakle unutrašnja
ili sasvim malo spoljašnja,
gde sam sebi unutra
a gde spolja
na rubu promenljivom.

Pred vratima u uglu
ostavljen prazan čanak
bez hleba i vode
bez mesa i suza –
dok posvuda veje sitna so….

Sklonih se zato
među kućne stvari
koje odavno ne koristim

Postadoh spokojni deo
nameštaja
posuđa
zamena za štafelaj

Samujem
kao srebrni samovar
blistam se

Iz mene navire
medena tečnost
al smrznut je
moj lik na staklu.

Već danima
niko me ne zove
niko ne obilazi

Špijunka je beznadno
zaklopljena
kvaka na vratima
otpala
na kapiji čami
sasušen venac.

Samo u beloj
samo u munjevitoj
figuri svetla
neko tamom
ka meni putuje.

ОВО И ОНО ВРЕМЕ

Katarini, to England

Развући време
као рибарску мрежу
кроз коју пропадају
сати
као у бунар
без дна
а ипак се таложе
у речни муљ
у топљено
злато

Ово и оно време
Од јуче
Од пре неког
Трена
Од увек

Може се одмотати
као фолио
дрхтавих пејзажа
старих мапа
где Земља је равна
и напоредна

Може се уселити
као дух у лампу
у напуштену преслицу
што обавља
тајни налог ткања
женске косе и бршљана –

Кроз посвећени чин
зарука
помало инцестуозан
јер спаја пороке
лепоте и минулог

Између два чекања
десиће се:
оно што већ је прошло
и оно које ишчекујемо
као завет младенаца
као заувек осмехнуто

Док у највишим кулама
не одзвони гонг
за завршни наступ
жртве
за последњи урлик
гомиле

И крв с градског трга
Као извор
У дубини
Не прокључа

ИКАРOВ ГЛАС
For M. P.

 

Тамо где летиш
куда пловиш
лак као зрак
као звездана прашина

Ко повлачи уже
што оставља ране
на бедрима
и белег самоће
попут трнове круне
попут отровне стреле

Тамо је високо
и дубоко
меко и оштро
као на Прометејевој литици
на орловом крвавом кљуну

Тамо остајеш без тела
отпада с тебе као оклоп
стресаш га као ноћну капсулу
тешку од твог гласа
у којој дишеш
у којој се будиш
а не видиш себе

Док крила-шаке лебде
над звучним пределом
поцрнелом короном
над опиљцима гласа
распршеног

натраг
далеко
у чељуст октаве

ЕХО

Заборав се уселио у твоје лице
Тамо где никаква слутња не помаже

Ни потврда водене збиље
Да то одиста јеси ти

Скрама воде још чува
Тренутак оклевања

Пре него што га заувек
Препусти виру

Од једне замишљене тачке лица
До дна веће је растојање
Него између твог гласа и одјека

Што се одбија
О камене ложе гладијатора
И прозрачне тоге сенатора
намочене крвљу

У сваком пехару
У свакој здравици победнику
Мрачни лагум
Осветљен је одоздо

И кап отрова
На змијском језику
Преточен је у шупљи звук
Дентала

У случајну карму

У одложен ехо

СФЕРИЧНА КУГЛА

Причиниће ти се једном
Да боравиш
У соби кривих огледала
Где све што је лажно
Постаје истинито

У њима нема изобличења
Руке остају на свом месту
Врат на свом
Једино се ноге
Пружају у бесконачност

И лице постаје
Сферична кугла
Издељена на
Зоне дана и ноћи

Насликана
Чиста светлост
Дестилована на елементе
Од којих је
Бар један бестелесан

Лебдећи
У загрљају линија

Тела замењују путање
Душе се селе на југ

 

САМО У ОВОМ ЈЕЗИКУ

Само у мом
Само у овом језику
Могу да говорим о
О неприпадању
Сталном
Повременом
О ономе чега нема
А могло га је можда
Једном бити

У укрштеним светлима
Којa те боје златом
Camerае obscurae
У свести да си увек
Мањи од града
Чак и кад почну
Да пуцају чиреви на
Обогаљеним трговима

Брисани простор
Којим трчиш
И бежиш опет –
Од чега, од кога –
На измештеном
Тлоцрту светилишта

Ту је да те подсети
Да никад мање
Никад више
Нећеш укротити
То присуство
То осећање
Свагдање
Клиничке смрти

АЛИСА

Крећем се у маленом простору –
Из собе у кухињу
И назад до балкона
До светларника каде
И столице за љуљање

Моји покрети
Сљубљени су с предметима
Ђинђувама
Техничким уређајима
Који цвиле и јаучу
Читаву ноћ
А опет безгласни
Одазивају се само мени

Како да савладам
Коцкасти простор
У коме је све смањено
Иако под лупом
Делује тако увеличано
До бесмисла
Џиновског нарастања
И рушења таванице

Дај ми тај кључић
Од вратанца Белог зеца
Дај ми његов џепни сат
Подмазан рибљим уљем

И спазићеш моје тело
Како јача и снажи
Прераста те зидове

Како се наједном помаља
Из оног
далеког
димњака

 

ДРУГИ ПРОЛАЗАК КРОЗ БРАНДЕНБУРШКУ КАПИЈУ

Није сваки улазак у град исти:
некада је довољно
додирнути кожу
неке старе куће,
па да се врата пећине
отворе.

Некада се водом до њега стиже:
спајањем обала
једне, или две реке,
дубинским кадром
којим се мореуз
претапа у море.

Овде мораш другачије:
прилагодити корак
таласању облака
и њиховом тренутном снимку.

Потапшати коња по сапима,
огрнути плашт,
исукати мач,
поздравити узаврелу гомилу.

Проћи невидљив кроз ваздух.