Marija Milankov Popović (29.8.1974. Zrenjanin), osnovnu školu pohađala u Zrenjaninu i Novom Sadu, Gimnaziju u Sremskim Karlovcima, studirala Srpsku i uporednu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Od srednjoškolskih godina bavi se pisanjem poezije, kratkih priča i crtica intimno-dnevničkog karaktera.

Nema objavljenu zbirku. Živi i dela u Novom Sadu.

VODOPAD

Tušira se u mnoštvu
Drugih,
Senka davnog takmaca
podseti na Pobedu…
Naspram preživelih:
dvanaestogodišnjaka sa kamerama,
starica sa suzama,
blagoslovenih majki,
zbunjene dece, –
Zaleđeni Anđeo.

Čerupaju ga kao kokoš
pred kuvanje nedeljne supe
očekujući da ih nahrani
Dobrotom, Dušom, Nežnošću?

Sve to spira
horizontalni vodopad…

U svitanje osvajaš
suštinu moje krhkosti
dok sanjam
Anđela

KALEIDOSKOP

Samo jedan pogled
dovoljan
da promeni sliku.
Ne vraćaš se
dok ne obiđes
ceo krug.
Stakalca
Školjke
Kuća na obali.
Oblik je
nepozvan
došao
da ga sagledaš.

KRIK

U tišini
sporo
rađa se!
Samoća živi unutar utrobe,
probija se lažljivo
uz poneku reč.
Porođaj je urlik
samotnog prostranstva.
naša čaura probijena je
neizlečivo.
Krik, sam, novorođenče
u noći.

KORAK

Ostao
poslednji
adut protiv Besmisla.
Jednolično
odzvanja
umire na pločniku.
Pokušaj
pomeranja
ka unutra.
Centrifuga Sunca.
Mesec kao linija…

NOĆ

Ne vredi krotiti noć,
Noć je neukrotiva.
Ne možemo biti tu, a biti odsutni,
to je aporija.

Bolja od sebe,
osećam radost.
Jednaka sebi,
osećam pomirenost.
Gora od sebe,
jašem mustanga dok jutro ne zaplače.

Zacelo.

Zacelo je reč koja ne znači ništa,
poštapalica gatarama koje ne znaju da rastumače treću kartu.

Zacelo je reč koja znači sve,
obuhvata sve i troši sve.

Ne vredi krotiti noć,
zacelo.

TIŠINA

Utonuli smo u svoje tišine
sebični u svojim samoćama
čekamo da prva reč odjekne
kao eksplozija.

DLANOVI

Dlanovi su ribe,
plivaju mračnim vodama.
Traže puteve
do jedine srebrne zvezde
koja treperi
dok sluša tvoja glas.